Nije ni čudo što nas prijatelji koji nemaju decu posmatraju čudno ili izbegavaju naše društvo.
Piše: Angelina Radulović, Mamin svet
Nedavno sam bila na hm, godišnjici mature (dvadesetogodišnjici, ako baš morate da znate). Radovala sam se što ću posle dve decenije videti neke drage ljude, s kojima sam provela četiri godine druženja i učenja. I bila sam nemalo razočarana kada sam shvatila da je od celog odeljenja (a bilo nas je 37 u prvom razredu Čačanske gimnazije), došlo samo nas devetoro. Dobro, i ja sam bila odsutna na prva dva okupljanja, ali imala sam sasvim opravdane razloge- prvi put neko unapred uplaćeno letovanje, a drugi put sam bila u porodilištu sa trećim detetom.
I baš o deci se i radi. Kada sam drugare koji su došli, dok smo evocirali uspomene i pravili preseke naših bogatih, često i luckastih životnih puteva i odluka pitala zašto pojedini ljudi nisu došli, shvatili smo (a neki su i eksplicitno rekli) da eto, nemaju sređene živote, osećaju se neuspešno, nemaju decu… Jasno mi je da su takva okupljanja između ostalog povod i da se šacne kako smo i dokle stigli, da li je ona nekadašnja simpatija ipak završila fakultet, ali, deca? Zar to nije nešto što ne može da se predvidi, što mnogo zavisi od sreće i biologije i što je zapravo u celoj priči najlakše (posle rođenja dolazi onaj teži deo, ali :). Bilo mi je čak malo neprijatno da pričam (samo) o svojoj deci, najviše iz razloga što sam ja potpuno neočekivano ona koja je ponajviše radila na natalitetu (obradovala sam se kada sam shvatila da još dve školske drugarice imaju po troje dece).
A onda kada sam kasnije razmišljala, shvatila sam da mi roditelji često našu decu doživljavamo kao sopstvene trofeje i da se svesno ili nesvesno tako ponašamo.D a, mi smo ih rodili, da oni su naša krv i duša, volimo ih najviše na svetu bez potrebe da to bilo kome dokazujemo i trudimo se da uz našu pomoć izrastu u čestite i dobre ljude. Ali, da smo za njihove uspehe, radosti, za ono što jesu ili nisu, baš zaslužni mi? Ili oni?
Nije ni čudo što nas prijatelji koji nemaju decu posmatraju čudno ili izbegavaju naše društvo. Da, deca jesu divan, ispunjavajući deo života. Ali nisu život ceo, niti jedini uspeh i način da se u životu uživa. Nisu ni trofeji, ni moneta za potkusurivanje u praznim hvalisanjima sa društvom iz mladosti.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Dečiji biseri: “A gde ćete vi da živite kad se ja udam?”
Na Instagram nalogu Zelene učionice objavili smo jedan zanimljiv poster i uz njega pitanje za sve pratioce: “Koje je najčudnije pitanje koje vam je dete postavilo, a da niste mogli...
Deca nisu htela na porodični izlet, pa su roditelji “poveli” modem
Kada su Australijanka Kasi Lengan i njen muž saopštili svojoj deci da su isplanirali porodični izlet za vikend kako bi više vremena proveli zajedno, nisu naišli na oduševljenje. Pošto su...
Ako dete ne želi da se uči svakodnevnim poslovima
Ovladavanje umećem tiče se razlike između „želim“ i „mogu": „Ne želim, ali ako baš zatreba – mogu." Danas ću se malo zadržati na poslu – kaže „lenja“ mama“ svom detetu...
Ne možemo znati koje dete će biti problematično, ali možemo znati čije!
Piše: Snežana Golić, pedagog U ranom detinjstvu ne može se naslutiti koje dete će biti „problematično“, jer većina greši – oni su samo deca, ali se može sa 99% sigurnosti...
Nema komentara.