Nije ni čudo što nas prijatelji koji nemaju decu posmatraju čudno ili izbegavaju naše društvo.
Piše: Angelina Radulović, Mamin svet
Nedavno sam bila na hm, godišnjici mature (dvadesetogodišnjici, ako baš morate da znate). Radovala sam se što ću posle dve decenije videti neke drage ljude, s kojima sam provela četiri godine druženja i učenja. I bila sam nemalo razočarana kada sam shvatila da je od celog odeljenja (a bilo nas je 37 u prvom razredu Čačanske gimnazije), došlo samo nas devetoro. Dobro, i ja sam bila odsutna na prva dva okupljanja, ali imala sam sasvim opravdane razloge- prvi put neko unapred uplaćeno letovanje, a drugi put sam bila u porodilištu sa trećim detetom.
I baš o deci se i radi. Kada sam drugare koji su došli, dok smo evocirali uspomene i pravili preseke naših bogatih, često i luckastih životnih puteva i odluka pitala zašto pojedini ljudi nisu došli, shvatili smo (a neki su i eksplicitno rekli) da eto, nemaju sređene živote, osećaju se neuspešno, nemaju decu… Jasno mi je da su takva okupljanja između ostalog povod i da se šacne kako smo i dokle stigli, da li je ona nekadašnja simpatija ipak završila fakultet, ali, deca? Zar to nije nešto što ne može da se predvidi, što mnogo zavisi od sreće i biologije i što je zapravo u celoj priči najlakše (posle rođenja dolazi onaj teži deo, ali :). Bilo mi je čak malo neprijatno da pričam (samo) o svojoj deci, najviše iz razloga što sam ja potpuno neočekivano ona koja je ponajviše radila na natalitetu (obradovala sam se kada sam shvatila da još dve školske drugarice imaju po troje dece).
A onda kada sam kasnije razmišljala, shvatila sam da mi roditelji često našu decu doživljavamo kao sopstvene trofeje i da se svesno ili nesvesno tako ponašamo.D a, mi smo ih rodili, da oni su naša krv i duša, volimo ih najviše na svetu bez potrebe da to bilo kome dokazujemo i trudimo se da uz našu pomoć izrastu u čestite i dobre ljude. Ali, da smo za njihove uspehe, radosti, za ono što jesu ili nisu, baš zaslužni mi? Ili oni?
Nije ni čudo što nas prijatelji koji nemaju decu posmatraju čudno ili izbegavaju naše društvo. Da, deca jesu divan, ispunjavajući deo života. Ali nisu život ceo, niti jedini uspeh i način da se u životu uživa. Nisu ni trofeji, ni moneta za potkusurivanje u praznim hvalisanjima sa društvom iz mladosti.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
10 caka da bez špijunaže saznate kako se vaše dete ponaša kada vi niste tu
Ponašanje deteta kada su roditelji u blizini i u trenucima kada je konačno izmaklo njihovom budnom oku, umnogome se može razlikovati. Ponekad je razlika tolika da vam može izgledati kao...
Imam troje dece i prihvatila sam da je nemoguće da svakom posvetim potpunu pažnju
Nemoguće je svakom detetu posvetiti potpunu pažnju i znate šta - to je sasvim u redu. Imam troje dece i nekada se desi da za svako od njih poželim da...
Najlepša imena za devojčice po izboru mama
Sajt Yumama pozvao je čitateljke da podele najlepša imena za devojčice koja su davale svojim ćerkama. Ime je esencijalna stvar koja krasi svaku osobu. Ono ostaje zauvek i prati nas...
Vaspitanje: Ovo ima više efekta od čuvene „tajm-aut“ metode
Da li ste znali da reč disciplina potiče od latinskog glagola „discere“ što znači „naučiti“ a reč „kazniti“ od starogrčke reči za „plaćanje“ ili „penali“? Istina je da postoji puno...
Nema komentara.