Kažnjavanje dece meni nije bilo potrebno. Zašto? Zato što sam ih naučila da ŽELE da donose ispravne odluke, da ŽELE da budu dobri, odgovorni i uspešni ljudi.
„Doktorka… Ja, jednostavno, ne razumem! Kako će moja deca naučiti da se ponašaju ako ih baš nizašta ne kažnjavam? Ne bih nikad digla ruku na njih, ali moram ih nekako naučiti da loše ponašanje nosi neke posledice! Pa deci je potrebna disciplina, to je valjda jasno.“
„Da li vi uopšte imate decu?! Očigledno da ne, u suprotnom biste znali da je roditeljstvo bez kažnjavanja nemoguće, ako ne želimo da odgajamo kriminalce!”
Ja veoma retko pominjem svoju decu u tekstovima, ali me često pitaju za njih jer roditelje, naravno, zanima da li je onaj ko im daje savete samo teoretičar ili ima i neko iskustvo. Tako da, kad sam dobila ove dve poruke gore, shvatila sam da je potrebno da odgovor napišem javno.
Dakle, da bih objasnila kako deca mogu naučiti da budu dobri ljudi i bez kažnjavanja, pribeći ću meni najbližem izvoru: mojoj deci. Oni nisu nikad kažnjavani, nikad odlazili u ćošak, nikad dobili ćušku. A danas su razumni, odgovorni, srećni, uspešni mladi ljudi. Kako oni to objašnjavaju?
Kad sam ih pitala, bili su zbunjeni.
Moja ćerka (16 godina): „Zašto bi nas kazna učila ponašanju? Ona samo čini da deca gube kontakt s roditeljima, prestaju da ih poštuju. Zašto bi onda deca slušala savete roditelja koje ne poštuju?”
Ja: „Kako misliš, slušala savete?”
Moja ćerka: „Pa mislim na ono kad deca rade ono što im roditelji savetuju, što im kažu da urade. Znam mnogo dece koja imaju loš odnos s roditeljima, pa su počeli rano da lažu, izbegavaju roditelje i postala buntovna. Ali ja nisam želela da kršim tvoja pravila. Zato što sam shvatala njihov smisao. Zašto te onda ne bih slušala?”
Ja: „Ali kako ste naučili da ne treba da udarate, na primer?”
Moj sin (20): „Empatija. Otkad znam za sebe, znam da ne želim da udaram drugu decu jer bih ih time povredio. Ali, dešavalo se, da budem toliko besan da to zaboravim i udarim nekog. I zato što si ti to razumela, ja sam mogao da se naučim samokontroli. To što si razumela da je u redu da budem ljut pomoglo mi je i da se bolje osećam i lakše prebrodim te trenutke besa.”
Moja ćerka: “Sa kaznom ili bez nje – naučićeš dete da ne udara drugu decu. Ali ako kažnjavaš da bi ih nečemu naučio, naučiće samo to da ne treba da udara da kasnije on ne bi patio. Ako koristiš emaptiju da naučiš dete, naučiće da ne udara jer tako povređuje drugu osobu. Tako se postaje bolji čovek. Tako što će naučiti da brine i o tuđim osećanjima.”
I onda je mrmot zavio cokoladu u foliju…
Mene su roditelji vaspitavali na slican nacin. Secam se da smo sestra i ja u visim razredima osnovne skole svaki dan spremale rucak i kucu. I sve je bilo cakum-pakum kad mama dodje kuci sa posla. Ali zato sto smo mi to ZELELE! Mama nikada,bas nikada nije trazila od nas bilo sta sem marljivog ucenja. A mi smo se radovale da mozemo da joj ulepsamo dan i pomognemo. Znaci trudile smo se i radile samo zato sto je to usrecivalo i nas i nju i celoj porodici je bilo lakse i lepse. A ne zato sto nam je to neko rekao ili naredio.
Drugo, kod nas su sve pare stajale u fioci. Mogao je da uzme ko kada i koliko zeli. Ni sestra ni ja nikada nismo uzele ni dinara vise nego sto nam je bilo potrebno. Ne zato sto nismo smele,vec zato sto nismo zelele.
Nasi roditelji su radili sve da budemo srecna porodica,a nas dve smo se prikljucile zajednickom cilju.