Đaci su "zabagovali" na PISA testovima jer naš školski sistem suzbija razmišljanje

Naš školski sistem, u kome je glavni zahtev od đaka i studenata da memorišu gradivo i reprodukuju memorisano, ne da ne podstiče kritičko razmišljanje, nego ne podstiče nikakvo razmišljanje.

Autor: Prof. dr Branko M. Rakić

Đaci iz Srbije ponovo su pokazali loše rezultate na PISA testovima. Svakako se ne radi o tome da ova deca nisu inteligentna. Ne bih rekao ni da nisu vredna, mada se poneko možda neće složiti sa mnom. Ali ovde i nije reč o vrednoći. Problem je u školskom sistemu.

Pre nekoliko godina, na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu u hodniku sretoh svog mlađeg kolegu, novoizabranog docenta na predmetu Porodično pravo. Vraćao se s jednog od prvih svojih ispita i nosio je ispitni zapisnik. Pogledam u zapisnik, a tamo od oko 25 izašlih studenata, samo njih pet-šest položilo. Rekoh mu: „Da nisi prestrog?” On odgovori: „Znam da tako izgleda, ali zaista jako slabo znaju. Evo, primera radi, pitam jednu studentkinju pred kojim se državnim organom zaključuje brak, a ona kaže pred sudom. I na moje insistiranje da malo razmisli, nije promenila odgovor. Kako da je pustim?” Složih se da je to odgovor za padanje, posebno ako je, kako reče, pokušao da kod nje ublaži posledice treme.

Međutim nisam mogao da glasno i njemu i samom sebi ne postavim sledeće pitanje: „A da li ti misliš da ona zaista ne zna pred kojim se organom zaključuje brak? Ima dvadesetak godina, mogla bi recimo da reši da se uda. Da li bi otišla u sud da zakaže venčanje ili bi nepogrešivo otišla u opštinu kod matičara?” Složismo se oko toga da bi sigurno otišla kod matičara. I složismo se oko toga da je u životu sigurno bar deset puta bila na nečijim venčanjima i da svakako nije išla u sud. I da nije moguće da to ne zna. Ali o čemu se radi? Znam o čemu, jer godinama radim sa studentima.

Kad joj je on na ispitu postavio pitanje, ona je krenula da se priseća, onako kako ju je školski sistem od prvog razreda osnovne škole učio da čini, da li to što je pitana piše na vrhu leve ili dnu desne strane ili negde između, da li je podvukla tanko ili debelo, plavom ili crvenom olovkom itd. I pošto nije mogla da se seti, prebacila se na drugu stvar koja piše u knjizi, a to je da se brakovi razvode i poništavaju pred sudom, i lupnula je da se brak zaključuje pred sudom. Odgovorila je pogrešno na pitanje na koje iz života zna zdravorazumski odgovor. Jer učena je da je škola jedno, a život i zdrav razum drugo i da se to ne meša.

Ovakvih epizoda ima puno i iz moje prakse i iz prakse mojih kolega. Kažu da je jedan od zadataka školskog sistema da podstiče kritičko razmišljanje. Naš školski sistem, u kome je glavni zahtev od đaka i studenata da memorišu gradivo i reprodukuju memorisano, ne da ne podstiče kritičko razmišljanje, nego ne podstiče nikakvo razmišljanje. Štaviše, on u značajnoj meri suzbija razmišljanje, čak i ono najelementarnije, zdravorazumsko. Škola uči đake (a kasnije i studente), da oni moraju da nauče da ponove ono što im je zadato i to na način kako je napisano u izvoru iz koga uče. Niko to ne traži baš svesno i direktno, ali „bubalački” zahtevi ka tome vode. I deca zaista vremenom izgrade taj odnos: kad su školske/fakultetske stvari u pitanju, tu se memoriše, kad je svakodnevni život u pitanju, e tu može i da se razmišlja. I tek kada bivši đak ili bivši student dođe u situaciju da učeno tokom obrazovanja primeni u životu nastaje problem. Moji bivši studenti, koji su se zaposlili, redovno mi se žale na to. Onda je neophodan period od nekoliko godina učenja praktične primene onoga što su učili/studirali i „dekontaminacije” od štetnog dejstva školskog sistema koje čini da „zabaguju” čim treba da uključe mozak na funkciju „razmišljaj”.

Štetne posledice su brojne. Pored potiskivanja prirodnih sposobnosti dece da koriste svoju inteligenciju na poželjan način, pri čemu je srećna okolnost da inteligenciju ne možete uništiti ili umanjiti, pa je oporavak moguć, navedeni način učenja je užasno mučan za đake i studente i to bespotrebno i štetan i za njihovo zdravlje. Tu je i period „dekontaminacije” tj. učenja bivšeg đaka/studenta, nakon zaposlenja, da u praksi obavlja ono što mu je profesija, što veoma mnogo košta. Jer radi se o periodu od nekoliko godina pravljenja funkcionalno upotrebljivog stručnjaka. Problem ovakvog školstva, uz problem „beogradizacije” Srbije, tj. pražnjenja – odlaska stanovništva iz čitavih oblasti u unutrašnjosti, predstavlja jedan od dva najteža i na dug rok najpogubnija problema s kojima se naše društvo suočava.

Na kraju, setih se još jedne epizode iz života. Kada sam bio u prvom razredu gimnazije, u udžbeniku iz biologije je bila lekcija o tome kako raste drvo, s rečenicom koja glasi: „Parenhimske žive ćelije, iznad ksilema i ispod floema, postaju sekundarno meristemske i grade talasast prsten meristema nazvan kambijum”. U strahu da će me profesor pitati baš to, a pošto ni tada, kao ni sada, nisam razumeo ni celinu te rečenice niti većinu upotrebljenih reči ponaosob, sednem i naučim rečenicu napamet. I nije me pitao. A ta rečenica mi već decenijama opterećuje mozak, zauzimajući mi deo memorije. Jedno vreme sam se nadao da ću zahvaljujući njoj nekad negde moći da ispadnem pametan u društvu. Ipak, jedna korist od te rečenice: otkako sam ja postao prosvetni radnik, živim u paničnom strahu da ja prema svojim studentima ne budem takav terorista kakav je bio autor tog udžbenika iz biologije prema meni. I trudim se. Ne znam da li uspevam.

Redovni profesor Pravnog fakulteta i univerzitetski ombudsman Univerziteta u Beogradu

Izvor: Politika

Podeli tekst: