Dan kada sam odvela decu da rade na pijaci

Ali, ja sam imala plan. Ideja koju sam iznela na razmatranje svom mužu nije naišla na odobravanje. Ma kakvi. Bio je šokiran, štaviše.

Piše: Jasmina Jovanović

Svaki roditelj zna da deca ne znaju vrednost novcu. Ni kako je teško doći do njega. I koliko je puno toga što žele i što smatraju da im je neophodno da bi bili srećni. Ukratko, ovakvu situaciju najbolje dočarava anegdota koja se desila jednom mom kolegi: sin mu je tražio neku skupu igračku, a otac mu odgovorio da je baš skupa i da nema para za nju. Mališa mu je kao iz topa odgovorio: “Nema veze, hajdemo na bankomat da ih podignemo”.

Dobar deo dece veruje, posebno dok su manja, da pare samo stoje u bankomatu i čekaju da budu potrošene. I da je razlog što roditelj nešto neće da im ne kupi – jer prosto neće, ili što ih kažnjava kad nisu bili dobri.

Nisu ni moja deca bila mnogo bolja. Mada sam se trudila da im rano objasnim da novac mora da se zaradi, tamo na tom poslu na koji odlazimo, da se u rukama i u prodavnicama prosto topi i da u gradu bez njega nema života. Kupuješ sve, od hleba preko glavice luka do šampona. Ljudi u gradu i vodu moraju da plate. Uvek sam se trudila da budu razumni, da shvate da radimo sve da im bude najbolje moguće, ali da se to nikada ne uklapa sa onim što oni očekuju, sa onim što su im oči poželele u radnji ili sa onim što vide u serijama i crtanim filmovima. I izgleda da je upalilo. Moja deca su skromna. Mogu to da kažem bez bojazni da bi neko ko nas ne poznaje to demantovao. Zaista jesu.

Ipak, desilo se jednog leta, da su naše i onako skromne mogućnosti bile ugrožene nekim građevinskim radovima i popravkama na kući. Izostao je odlazak na more. Izostalo je sve ono što su njih dve volele, pozorišta, bioskopi, odlasci na Adu, naši mali čarobni izleti, kupovina nekih malih radosti, svašta nešto nam je tog leta bilo uskraćeno, i mi odrasli nismo to osećali zbog tihe i velike sreće što konačno sređujemo svoju kuću da bude ušuškana, leti hladna a zimi topla i pre svega bezbedna za život. Deca su samo i jedino videla da im se ništa ne dešava, da su uskraćena za puno toga i da nam je dvorište svakodnevno puno majstora .Oko njih, druga deca su živela svoje živote uobičajenim tokovima i radostima. Putovala na more, švrćkala se kojekuda i šepurila se u novim krpicama, na novim rolerima i bajsevima.

I jednog dana desilo se ono što se mora ponekad i desiti. Pobuna na brodu Baunti. Moje skromne devojčice bile su već par dana neraspoložene i mrzovoljne. Kada sam od silnih obaveza, majstora, građevinskih radova i svih anakondi koje dave mamu to razabrala i popričala sa njima, bila sam poražena i tužna.

One nisu ove godine bile na moru, i da, znaju da je to za njihovo dobro i da sređujemo kuću, ali zašto nismo mogli makar svaki drugi dan da idemo na Adu? Mlađa želi rolere, a starija je prerasla svoj bajs. I gleda im se onaj novi meda Padington. I jednoj je pukao ranac, i neće da ga nosi ušivenog. A druga hoće pernicu iz dva dela. Već drugu godinu nosi istu krpenu pernicu sa rajsfešlusom, a svi imaju te pernice „na sprat“. Ako već koriste polovne knjige zašto ne mogu da imaju novi pribor? I svi su ovog leta bili u nekom akva parku, to je baš jeftino, Ana i njena porodica su platili porodični ulazak samo 2500 hiljade. Možemo li mi sutra u akvapark? (Jesam li već rekla da su baš skromne?)

Ćutala sam i slušala. Nisam se ljutila, deca su to. Pojma nemaju šta je život, šta je novac i šta je jeftino a šta skupo. Shvatila sam da priča ne pomaže. Jer ako je neko pričao, ja jesam. Malo su u svoj ovoj ludnici od obaveza bile i zapostavljene. Kada više vremena provodimo zajedn,o ja sam upućenija u njihova razmišljanja i onda stajem na rep bubicama i žutim minutama na vreme. Pričam kako su u stvari toliko srećne da nisu toga ni svesne. Da su deca gladna, žedna, bez roditelja, bez krova nad glavom, u porodicama gde su nasilje, alkohol i beda sveprisutni kao njima palačinke sa džemom od kajsija. Pričam, i one mi veruju. Znam to jer svakodnevno slušaju takve stvari, sažale se nad nečijom sudbinom, i sve znaju… ali…ali, nekako je to sve samo teorija. Nisu osetile to u praksi. I hvala dobrom Bogu što nisu.

Shvatam da ću nekako to morati da im dočaram. Ne tu nemaštinu i očaj u kome žive deca i izrastaju u ljude kroz razne nevolje i iskušenja. Za početak, moram da im dočaram nekako u praksi – kako nije lako zaraditi novac. I kako ga je neuporedivo lakše potrošiti. I kako sve što oči vide, mislimo da nam treba. Dobro, mi koji živimo u predgrađima velegrada sa parčencetom zemlje i nekim stablom voća, još možemo da uberemo strukić blitve, skuvamo paradajz za zimu i uberemo neku voćku, ali ljudi u gradu, koji nemaju nikog svog na selu da donira teglu nečega ili džak krompira, moraju da kupe i čen belog luka. U soliterima ništa ne rađa. U betonu uspeva samo depresija.

Nekako su se tih dana, kada su podigle potrošačku revoluciju, desilo da su se i radovi priveli kraju.To svakako nije značilo da će biti više para. Jok. Čak naprotiv. Septembar, najskuplji mesec u godini čekao nas je na kraju avgusta i trljao ruke nadajući se velikim prilivima love.

Ali, ja sam imala plan. Ideja koju sam iznela na razmatranje svom mužu nije naišla na odobravanje. Ma kakvi. Bio je šokiran, štaviše. Rekao je da je to blamiranje i da sam surova. ”Ne dolaziš u obzir, Jasmina.“ izričito mi je rekao. Znala sam po intonaciji da sam za njegov ukus preterala.

Ali, Jasmina je imala i plan B. A on je podrazumevao ulazak na mala vrata. Moram deci to da predstavim kao zabavu miliona. Da ih oduševim idejom, pa ćemo zajedno dobiti blagoslov oca nam i muža da ideju sprovedemo u delo. Njih dve su bile željne neke avanture. Nije bilo teško ubediti ih, još kada su čule da tako mogu da zarade i neki novac, sada pred početak školske godine, njihovom uzbuđenju nije bilo kraja.

Tako složne i pune elana, nas tri smo začas ubedile vrhovnu komandu da odobri poduhvat. Onda je nastupilo pitanje: “A, šta ćemo prodavati?”

1 2 Sledeća strana