Dan kada sam ostavila svog sina u kolima

Piše: Kim Bruks

Dan kada se to desilo ne razlikuje se mnogo od mojih dotadašnjih roditeljskih dana. Bila sam kao i uvek zabrinuta i veoma umorna. Dan mi je kao i većini roditelja bio prekratak, pa sam nedostatak vremena nadoknađivala na uštrb svog nespavanja.Bili smo u poseti mojoj porodici dovoljno dugo, da sam jedva čekala da se vratim svojoj kući, i svom mužu.

Predamnom je bio let avionom od dva i po sata, sa decom starosti 1 i 4 godine.

Mlađa ćerka je upravo bila zaspala, kada sam pakujući nas, shvatila da su slušalice mog sina, one koje koristi za gledanje filma u avionu, slomljene. Rešila sam da brzo odem do prodavnice i da ih zamenim.

„Sledećih par sekundi odluke pamtiću čitav svoj život. Izgledalo je tako jednostavno. Ono što radim svaki dan, svake sekunde, uradila sam i tada – roditeljsku analizu dobiti i rizika.“

˝Idem i ja sa tobom˝ – oglasio se moj sin.

Bila sam iznenađena tom odlukom, jer nije voleo odlazak u prodavnicu. Upitala sam ga da li je siguran da ne želi da ostane kod kuće sa bakom. Ne, ne želim, odgovorio mi je. Trebalo je da shvatim da mu je jedino zanimljivo u ovom putu do prodavnice, bila nova igrica u kolima mojih roditelja na koju su ga oni navadili.

Bila sam baš u žurbi, imala sam dva sata da zamenim slušalice, stignem kući, rasanim ćerku koja trenutno spava, nahranim je, presvučem i stignem na aerodroma, pa nisam na vreme shvatila njegov predumišljaj.

Čim sam stala i otvorila vrata auta, moj sin je rekao “Ja ne želim da idem”.

“Kako to misliš da ne želiš? Tražio si da pođeš”, odgovorila sam.

Pogled nije skidao sa ekrana i sa igrice koju je igrao.

“Sada ne želim. Predomislio sam se.” bio je njegov odgovor.

“Sajmone”, pokušavala sam da moj glas bude smiren i odlučan “ako ne dobijemo slušalice, nećeš moći da gledaš film u avionu. A to je veoma dug i naporan let. A kad ne gledaš film u avionu, ti si obično vrlo nervozan i nemiran dečak. Treba nam samo koji minut da ovo završimo. A sad polazi.”

„To je bio trenutak kada sam odlučila da uradim nešto što do tada nikada ne bih. Ostavljam svoje dete u kolima. Zaključavam ga, uključujem alarm i govorim mu da se odmah vraćam.“

Konačno me je pogledao, pogledom koji je obećavao izliv besa i histeriju. “Ne, ne ,ne! Ja ne želim da idem.”

Duboko sam uzdahnula i pogledala na sat. Sledećih par sekundi odluke pamtiću čitav svoj život. Izgledalo je tako jednostavno. Ono što radim svaki dan, svake sekunde, uradila sam i tada – roditeljsku analizu dobiti i rizika.

Vreme je bilo prijatno, jedva nekih, možda 22 stepena. Nije bilo gužve na parkingu, tek nekoliko automobila parkirano naokolo. Zamišljam sebe kako utrčavam u radnju i za par trenutaka istrčavam obavljenog posla.

To je bio trenutak kada sam odlučila da uradim nešto što do tada nikada ne bih. Ostavljam svoje dete u kolima. Zaključavam ga, uključujem alarm i govorim mu da se odmah vraćam.