Dan kada sam ostavila svog sina u kolima

Na njihov nagovor, srela sam se i sa Leonor Skenazi, ženom koja je proglašena za najgoru majku Amerike jer je svog maloletnog sina ostavila u metrou sa mapom grada i nešto novca da se snalazi, upozna grad i vrati se kući.

Skenazijeva je bila dugogodišnji kolumnista Nju Jork dejli njuza i Nju Jork sana, i u ovom slučaju bila je na mojoj strani.

“Slušajte”, rekla je “postoji rizik za svaku odluku koju donesemo. Ko želi da mu dete bude 100 % bezbedno, neće ga ni stavljati u auto. Ne. Svaki dan se dešavaju saobraćajne nesreće i najčešće stradaju deca. Isto tako ste mogli da u tom tržnom centru budete meta razbojnika, da pucaju u Vas i Vaše dete, ili meta terorista. Moglo je biti leda ispred radnje, pa da dete padne i dobije frakturu lobanje. Pitanje je samo, ko je i zašto određeni rizik proglasio protivzakonitim a drugi ne? Možda je baš zato proglašen za protivzakonit onaj izbor koji roditelju ostavlja veću slobodu i pruža za nijansu više komfora. Mi sada živimo u društvu u kome je duboko ukorenjeno uverenje da dete ne smete ispustiti iz vida ni jedan jedini trenutak. Deca su prezaštićena, jer su nama duboko usadili imaginarni strah, da sve tragedije za koje smo ikada čuli, mogu da se dogode baš nama, i našoj deci.”

Suđenje je proteklo baš onako kako sam priželjkivala. Kazna je bila 100 časova društveno-korisnog rada i pohađanje časova roditeljstva!

„Pitanje je samo, ko je i zašto određeni rizik proglasio protivzakonitim a drugi ne? Možda je baš zato proglašen za protivzakonit onaj izbor koji roditelju ostavlja veću slobodu i pruža za nijansu više komfora.“

Iako smo se trudili da deca ne budu u toku sa onim što nam se sve vreme dešavalo, vrlo često bi shvatili da su traume ostale, i da su oni sve skapirali. Desilo se, recimo, da kada sam izašla iz auta da platim parking mesto, koje je bilo sa suvozačeve strane, moj sin zavrišti iz auta: “Ne, mama, nemoj, doći će policija.”

Ili da jednom nakon plivanja u bazenu, kada sam ga sa leđa ogrnula peškirom i malo jače stegla, on brizne u plač, i kaže:“Mislio sam da neko hoće da me kidnapuje!

Bila sam potrešena takvim reakcijama. Dugim razgovorima sam ga jedva ubedila da je svet ipak bolje mesto od one slike koju je protekljih meseci o njemu stekao.

Šta to pravimo od svoje dece, zapitala sam se po hiljaditi put?

U svom eseju “Prezaštićeno dete” Hana Rosin piše kako “deca uglavnom uzimaju zdravo za gotovo činjenicu da su da su uvek pod prismotrom . “

Inače su i ostali mediji preplavljeni novim istraživajima i tekstovima o pogubnom i sasvim pogrešnom “helikopter roditeljstvu.”

Odgajamo narcisoidne mlade ljude koji imaju previše naduvan osećaj vrednosti i osetljivosti, i koji, naviknuti da u svemu imaju podršku i rešenje problema od strane roditelja, pucaju na najmanju neprijatnost sa kojom su ne sposobni da se izbore.

A kako je do toga došlo? Svet je postao mnogo opasnije mesto za život, govore istraživanja.

Aktivnosti koje su nekada izgledali bezazlene – klinac koji gleda predstavu u parku bez nadzora ili sedi u kolima za nekoliko minuta – sada su postali ne samo društveni tabu, već i osnova za krivično gonjenje?

„Aktivnosti koje su nekada izgledali bezazlene – klinac koji gleda predstavu u parku bez nadzora ili sedi u kolima za nekoliko minuta – sada su postali ne samo društveni tabu, već i osnova za krivično gonjenje?“

Moja prijateljica i pisac, Džulija Fijero, smatra da roditelji danas imaju “previše informacija “o roditeljstvu, što ih vodi u roditeljsku anksioznost. Knjige, blogovi , sajtovi, časopisi, svega je previše. Mislim da sve te informacije sve sukobljene, ekstremne filozofije roditeljstva i stalne polemike čine da mi kao roditelj ne verujemo sebi.