Psihološka zavisnost od roditelja u velikoj meri može uticati na donošenje odluka u životu pojedinca koji bi trebalo da živi svoj život i oblikuje ga kako misli da treba pa dolazi do toga da se ili fizički ne odvoje od roditelja, pa žive zajedno sa njima ili veoma blizu ili se odvoje – ali na sve druge načine zavise od njih.
Šta je psihološka zavisnost od roditelja, kako se prepoznaje kod mladih ljudi i kako se do toga dolazi, objasnila je Dr Danijela Budiša Ubović, psihoterapeut i TA edukator i supervizor:
Psihološka zavisnost od roditelja, odnosno vezivanje potomka za sebe počinje još od malih nogu. Takvi roditelji koji imaju potrebu da imaju svoje potomke blizu sebe i da ih nekako oblikuju u skladu sa svojim potrebama – to počinje još od malih nogu upućivanjem različitih zabrana, prezaštićivanjem, razmaživanjem, ne postavljanjem granica i preteranom socijalizacijom.
Puno očekivanja koja nisu izrečena – jedan od načina na koji se podstiče psihološka zavisnost od roditelja
Takvi roditelji zapravo nemaju ideju da su dobri roditelji ako se njihovi potomci osamostale i žive svoj život kako žele, već decu vide, naravno – nesvesno, kao sredstvo da zadovolje svoje neke psihološke potrebe. I onda krenu da prezaštićuju decu, preterano ugađaju, da popuštaju… Na socijalnom planu štošta čine za svoju decu, ali na psihološkom planu očekuju mnogo toga zauzvrat.
Snažno osećanje dužnosti drži decu uz roditelje:
„Ja ću tebi dati sve, ja ću se žrtvovati, ja ću se odreći svog života da bi tebi bio na raspolaganju, ali… od tebe očekujem da ti uvek budeš uz mene, da živimo u istom dvorištu…“
Roditelji vrlo često prezaštićivanjem zapravo hendikepiraju svog potomka, zato što taj potomak postaje vrlo nesiguran. Ima osećaj nekompetentnosti jer nije dobio prostor da razvija svoje veštine, nije imao prilike da testira svoje sposobnosti. S druge strane, svaki problem, svaku poteškoću vidi kao ogromne i zapravo taj osećaj nesposobnosti je onaj psihološki faktor koji sinove i kćeri drže blizu roditelja, kao i osećanje dužnosti i odgovornosti – gde na scenu stupaju emocionalne ucene.
Pročitajte i: Sindrom dobrog deteta – podređivanje i samožrtvovanje
Osećaj nekompetentnosti i nesposobnosti za samostalan život i doživljaj dužnosti prema roditeljima i odgovornosti za njihov život – dva načina da se dete zadrži vezano i u psihološki zavisnom odnosu
Dete ima osećaj dužnosti ili kao da je u obavezi da vraća dug roditelju
Emocionalne ucene mogu biti veoma suptilne. Roditelji ne govore ništa protiv osamostaljivanja i odlaska, čak i ohrabruju to na verbalnom planu. Međutim, kad dođe do toga, do „odvajanja“ i odlaska potomka od kuće, kreće se sa suptilnim porukama kako im nije dobro, kako se ne osećaju baš dobro ili da počinju imaju neke fizičke teškoće, zdravstvene probleme… ili do otvorenih ili poluotvorenih prebacivanja da to nije u redu, da sad oni pate što si sami… ili ozbiljne pretnje odbacivanjem i prekidanjem kontakta.
Navođenje roditeljstva kao žrtvovanja je potpuno pogrešno jer je roditeljstvo odluka
Sukob između potomaka i roditelja može biti dobra stvar jer je to znak da se potomak razvija, da stiče neki svoj integritet i da se polako odvaja od roditelja. Može biti zabrinjavajuće kada nema konflikata, pogotovo kad sin ili ćerka uđu u pubertet, jer to znači da dete nema neku jaku inicijativu da se odvoji od svojih roditelja, tako da su ti konflikti nešto što je očekivano.
Konflikti mogu da budu jako burni kada roditelj neće da da prostora sinu ili ćerki da se razvija na način na koji oni žele da se razvijaju.
Uzrok sukoba najčešće osećaj dužnosti prema roditeljima
Kada odrasla osoba ima česte sukobe sa roditeljima to je najčešće usled toga što se jednim delom sebe ipak oseća dužnim ili krivim. Kada osoba zaista postigne da bude svesna i da treba da živi svoj život i da nije dužna da udovoljava roditeljima i da nije vaša misija na ovom svetu da živite život kakav su vaši roditelji planirali za vas – onda vi nemate puno tu potrebu da se opravdavate i da se raspravljate.
Nije isto kada neko ima konflikte sa roditeljima između 15. i 20. godine ili sa 25 ili 35 godina, živite odvojeno i već imate neki svoj život, a i dalje konflikti traju.
Ono što je prvo potrebno za odvajanje od roditelja je finansijska nezavisnost, nakon čega može doći i do psihološke nezavisnosti.
„Videćeš ti kad počneš da živiš sam…“ ili „Udaj se brzo, kaj se na tenane…“
Izvor: Detinjarije.com
