Dario Rosi, predsednik Udruženja “Autizam – pravo na život”, priča upravo o tom ranom detinjstvu, kao i o tome zašto je i kako izbegao vrtić, ko ga je odgajao… i šta je to najvrednije što sad, kao deda, nosi u sebi.
„Sa danom mog rođenja u kuću nam je uklizala babatetka Đina, koja se mic po mic vaspostavila kao neprikosnoveni čuvar ognjišta i moje malenkosti, literally speaking. U čemu su joj asistirale Persa i Anka, onako part time.
Tri sestre Rogošić, crnogorke, tri ratne udovice u večitoj crnini, doživotno verne senkama prošlosti. A da stvar bude baš za*****a, od potomaka su imale samo mene. Otac je brzo shvatio da mi prepodneva protiču međ’ babama na potezu Kalenić pijaca – Novo groblje – kafenisanje po komšiluku i mada su me svašta naučile, odlučio da je vreme za socijalizaciju.
Posle tri “u krvi ugušene” bapske bune nekako sam upisan u vrtić “Nada Purić” u Krunskoj. U kome sam proveo čitava 3 (i slovima tri) dana. Ne mogu da se zakunem da me je Đina instruirala, ali tog trećeg dana je jedan mali obuo moje patofne i odbio da ih skine. Što je meni, koji do tada nisam ni mrava zgazio, dalo naddečju snagu te sam s ovim obrisao pod, trijumfalno mu izuvši i čarape pride. Elem popio sam grdnju, a kako su dečija prava tada bila apsolutna nepoznanica, završio sam iza vrata u nekakvom supstitutu zatvorske ćelije.
Po Đininoj naknadnoj izjavi ona je slučajno prolazila Krunskom, mada je svima bilo jasno da je stari Kerber ulicom patrolirao, čula moj plač i kao osvetnik Zoro utrčala u vrtić. Istražni postupak je završen kolektivnom izjavom vaspitačica “ili ta žena i to dete ili mi”. Pa je otac presekao, zaustavio naoružano pleme Rogošića spremno da krene za Beograd “da j*** oca očinjega tom Vrtiću u vr’ guzice” , ispisao me i vratio babama.
Ključni odgovor, kako sam u takvom okruženju uspeo da ne postanem baš toliki kreten, ću preskočiti. Zato što bi to bio roman u najmanje dva toma, a ako ga moram svesti u dve reči one bi glasile – hvala ulici. Ono što je tema ovog posta je da manjak vrtića nije mnogo uticao na moju socijalizaciju, ali jeste na imunizaciju.
Naš Petar je naravno išao u vrtić. I jednog dana se vratio sa temperaturom i osipom, a presuda je kao i kod većine njegovih malih vrtićkih kolega glasila – ovčije boginje. Tužne 90te, potegle se doktorske veze, stigla specijalna emulzija da se dete ne češe. Te noći i mene uhvati neka vrućina. Zovem majku – kevo, jel’ sam ja preležao ovčije boginje ? Nemam pojma, znala bi Đina Bog da joj dušu prosti. E fala ti, mnogo si mi pomogla. Uglavnom nisam ih preležao.
I da skratim Petar je imao temperaturu dva dana, blagi osip, nije se ni češkao. Dočim sam ja goreo 7 dana, na sebe potrošio svu onu emulziju i ipak bio raščešan, ukratko Bogu dušu Bog je neće. Ali sam zato shvatio da za sve postoji pravo vreme.
Pavle je išao u privatni vrtić. Inkluzija i socijalizacija su nam bile ideje vodilje. Bar dok nismo shvatili da zbog posebnog režima ishrane na kome je bio, sva deca ručaju u trpezariji, a Pajče u nekom budžaku kao siroče. Kao ja onomad iza vrata “Nade Purić”.
Viktor i Filip su krenuli u vrtiće pre oko godinu dana. Što u ovoj postcovid eri podivljalih mutant virusa znači da 7 dana idu, razbole se, pa 10 dana ne idu, pa Jovo nanovo. Momci čeliče imunitet. Babe i ja redovno priskačemo, tako da sam poslednjih godinu dana uglavnom šmrcav i kašljav. I to mi nije nikakav problem, jer verujem Hipokratu koji reče “lekar leči, priroda izleči”, a ima li išta prirodnije i veće od dedine ljubavi. Jedino mi je malo krivo što mi ne daju da odem do vrtića i overim dira li ih ko.“
Izvor: Facebook/Dario Rosi
