Praznici nas okupiše, onako porodično, pa gledam ovu moju decu i unuke i sve se nešto mislim… pupupu. Lepota i pamet im nije od mene, pa mi ostaje vaspitanje da se ogrebem za neku zaslugu. I iskustvo oca čiji je jedan sin već i sam otac, a drugi će zauvek ostati dete. Autizam mi je priznajem, limitirao preporučene vaspitne obrasce i naterao na improvizaciju. Petar je bio na pragu puberteta kada je Pavle dobio dijagnozu, a ja sam se uhvatio za reči jednog mudrog čoveka o dečijem prapoverenju. Sa kojim dolaze na svet, zbog koga brzo praštaju, dive se, čude i da to vredi očuvati kroz ceo život.
I rešio da to poverenje ne prokockam. Uz sigurnost bezuslovne ljubavi, koja je bila kao što i danas jeste, onaj šašavi mehurić u libeli naših života. Vrednostima i ponašanju podučavao sam ih pričom, ali i ličnim primerom zato što je podjednako razumljiv i detetu tipičnog razvoja i onome koje je specifično. To je intimni proces, koji je narod izrekom „gde će kruška no pod krušku“ pojednostavio i predstavio kao izvesnu zadatost. Da ne smaram sada genomom, fenotipom i podsvešću, ta zadatost nije obaveza već više topli dah za vratom. Koji nam šapuće da zagrebemo u sebe, pronađemo kraj užeta i na njega čvorom ljubavi nadovežemo početak detinjeg. Koji nam šapuće da ne jurimo prečice i tražimo opravdanja, pogotovo ne ona kako su vremena teška.
Zato često pogledam ovu sliku, svoju majku i oca daleke 1960, 15 godina po završetku rata. U koji se otac, 18godišnji jedinac, zaleteo pobegavši iz Kotora i ušuškanog detinjstva. I 4 godine spavao na zemlji, preživeo 3 ofanzive i 2 ranjavanja. Dok su majku zbegovi vitlali kojekude, otac joj je umro, a sestru bliznakinju na njene oči u Podgorici raznela saveznička bomba. Ovo pišem zato što teorija kaže da se empatija formira u detinjstvu shodno dobrim ili lošim vaspitnim praksama, a da su traume faktor rizika. E moji roditelji su imali snage da svoje traume zakopaju, čvrsto su verovali u bolje sutra, nastavili sa životom, završili fakultete, zavoleli se, venčali i dobili mene.
I vaspitali me, onako po osećaju. Majka me je polivala ogromnom ljubavlju onako kao iz kofe, pljus. Dok je otac iz pozadine isijavao mir. Njegova filozofija jednostavnosti, šarmantna bokeška fjaka, nenametljiva brižnost, tiha podrška su me opuštali i činili sigurnim. Kod njega i sa njim se sve nekako podrazumevalo i vremenom slagalo na svoje mesto. Pokazivao je put i osvetljavao hridi, kao svetionik. Bilo je tu zagrljaja i tapšanja po leđima, ali i izvesne tako muške suzdržanosti. Učili su me i naučili pristojnosti, toleranciji, empatiji, redu. Podelili su sa mnom sveljublje, naučili me da iskreno i bez zazora volim i bližnjeg i prirodu i umetnost…
Pročitajte i: KAKO SAM REŠIO DA UBRZAM INKLUZIJU U STARIJU EKIPU IZ KRAJA UZ DVA KOMADA “MORAVE”
Pa onda i ja to razdelih ovoj mojoj muškadiji. Skoro pa vaspitni copy/paste uz jednu važnu razliku. Tapšanje po leđima i glupu mušku uzdržanost smenila je obavezna dnevna doza grljenja i ljubljenja. Neću da onda kada odem žale za propuštenim. Kao ja.
U stvari i ne znam čemu ova priča. Možda je sve to samo kosmička ravnoteža po kojoj ti preci u amanet ostave sebe same, takve da ne smeš da ih obrukaš danas, ni po cenu sutra. Ali neka je nek’ stoji, možda zatreba. Možda je Fića i Vića nekad pročitaju. Kruške dedine!
Izvor: Facebook/Dario Rosi
