Darivanje u potrošačkom društvu: Od davanja sebe do trošenja drugih

Čini se da darivanje nikad nije bilo shvaćeno tako vulgarno kao danas, kada materijalna, robna i novčana dimenzija darivanja igraju ključnu ulogu.

Stižu praznici i svi dobro znamo da je vreme da se misli o poklonima. Ono čega smo manje svesni jeste zašto to činimo – koji je smisao darivanja i kakvu ulogu ono ima u ljudskoj zajednici? Živeći u potrošačkom društvu, sve više darujemo po navici i prateći trendove, a pokloni koje mehanički kupujemo, nervozno jurcajući kroz rafove prodavnica sadrže sve manje komadiće naše duše.

Piše: Jovana Papan

Američka autorka Ženeviv Vogan napisala je knjigu koja nosi naslov Homo donans, što znači darujući čovek ili čovek kao darujuće biće. Zaista, jedno od bitnih čovekovih određenja jeste da je usmeren na davanje, darivanje, poklanjanje. Darujući, dajemo nešto od sebe, izlazimo iz sopstvene zatvorenosti i uskosti u susret drugome, i ostavljamo toj drugoj osobi nešto vredno, nešto čega se sami odričemo zarad drugog.

Darivanje je oduvek pobuđivalo pažnju ljudi, pa razmišljanja o ovoj temi datiraju još u davnu istoriju. Biblija poručuje da je sve što imamo dar od Boga, što bi trebalo u nama da pobudi zahvalnost i potrebu da i sami darujemo. Grčki folozof Aristotel u darivanju i primanju darova vidi univerzalno ljudsko ponašanje, vid razmene koji poput „lepka“ učvršćuje ljudsko društvo i drži ga na okupu, i smatra je da je glavna motivacija darivanja – zahvalnost. Rimski filozof Seneka napisao je delo o darivanju u kome je zahvalnost video i kao početak i kao kraj darivanja – ono je i prirodna reakcija na dar, ali i pokretač novog kruga darivanja.

Jedan od naučnika koji su najviše doprineli razumevanju fenomena darivanje jeste francuski sociolog Marsel Mos. On je primetio da darivanje funkcioniše kroz mrežu trajnih i ličnih međuljudskih odnosa zasnovanih na složenim socijalnim pravilima. Dobra koja se razmenjuju nemaju ekonomsku vrednost u bukvalnom smislu te reči, već se pre može govoriti o razmeni simboličkih predmeta, rituala, plesova, koji nose određena značenja za svaku kulturu. Za Mosa, darivanje je mnogo više lični nego ekonomski čin – poklon je deo darovaoca, koji je neotuđivo vezan za njega i na neki način „napunjen“ njegovom energijom – uzimajući ga, primalac stupa u kontakt sa njegovom dušom i spiritualnom suštinom koja se prenosi preko predmeta. Istovremeno, poklon predstavlja i poziv na partnerstvo, potvrdu dorbih namera i želje za saradnjom. Mos je zapazio i da darivanje mora u budućnosti biti nadoknađeno približno jednakim uzdarjem. Mada u prvi mah gubi, darovalac u suštini dobija, pre svega na moći, društvenom ugledu i statusu, ali čak i ekonomski, budući da je poželjno da uzdarje bude nešto vrednije nego dar na koji se odgovara.