Darivanje u potrošačkom društvu: Od davanja sebe do trošenja drugih

Stižu praznici i svi dobro znamo da je vreme da se misli o poklonima. Ono čega smo manje svesni jeste zašto to činimo – koji je smisao darivanja i kakvu ulogu ono ima u ljudskoj zajednici? Živeći u potrošačkom društvu, sve više darujemo po navici i prateći trendove, a pokloni koje mehanički kupujemo, nervozno jurcajući kroz rafove prodavnica sadrže sve manje komadiće naše duše. 

 Piše: Jovana Papan

Američka autorka Ženeviv Vogan napisala je knjigu koja nosi naslov Homo donans, što znači darujući čovek ili čovek kao darujuće biće. Zaista, jedno od bitnih čovekovih određenja jeste da je usmeren na davanje, darivanje, poklanjanje.  Darujući, dajemo nešto od sebe, izlazimo iz sopstvene zatvorenosti i uskosti u susret drugome, i ostavljamo toj drugoj osobi nešto vredno, nešto čega se sami odričemo zarad drugog.

Darivanje je oduvek pobuđivalo pažnju ljudi, pa razmišljanja o ovoj temi datiraju još u davnu istoriju. Biblija poručuje da je sve što imamo dar od Boga, što bi trebalo u nama da pobudi zahvalnost i potrebu da i sami darujemo. Grčki folozof Aristotel u darivanju i primanju darova vidi univerzalno ljudsko ponašanje, vid razmene koji poput „lepka“ učvršćuje ljudsko društvo i drži ga na okupu, i smatra je da je glavna motivacija darivanja – zahvalnost. Rimski filozof Seneka napisao je delo o darivanju u kome je zahvalnost video i kao početak i kao kraj darivanja – ono je i prirodna reakcija na dar, ali i pokretač novog kruga darivanja.

Jedan od naučnika koji su najviše doprineli razumevanju fenomena darivanje jeste francuski sociolog Marsel Mos. On je primetio da darivanje funkcioniše kroz mrežu trajnih i ličnih međuljudskih odnosa zasnovanih na složenim socijalnim pravilima. Dobra koja se razmenjuju nemaju ekonomsku vrednost u bukvalnom smislu te reči, već se pre može govoriti o razmeni simboličkih predmeta, rituala, plesova, koji nose određena značenja za svaku kulturu. Za Mosa, darivanje je mnogo više lični nego ekonomski čin – poklon je deo darovaoca, koji je neotuđivo vezan za njega i na neki način „napunjen“ njegovom energijom  – uzimajući ga, primalac stupa u kontakt sa njegovom dušom i spiritualnom suštinom koja se prenosi preko predmeta. Istovremeno, poklon predstavlja i poziv na partnerstvo, potvrdu dorbih namera i želje za saradnjom. Mos je zapazio i da darivanje mora u budućnosti biti nadoknađeno približno jednakim uzdarjem. Mada u prvi mah gubi, darovalac u suštini dobija, pre svega na moći, društvenom ugledu i statusu, ali čak i ekonomski, budući da je poželjno da uzdarje  bude nešto vrednije nego dar na koji se odgovara.

Ukazivanje ljubavi ili demonstracija moći?

Francuski filozof Žorž Bataj u darivanju je video daleko više iracionalnog. Suština darivanja nije u koristi, već u odricanju, davanju sebe kroz simboličku razmenu poklona. Da bi se dalo, mora se dati bez očekivanja i proračunatosti  – darivanje je bezinteresno davanje, davanje nakon kojega se, ako se zaista radi o darivanju, ne očekuje uzvraćanje, to je neotuđivo prenošenje sebe kroz poništenje sebe. Kultura u kojoj danas živimo, smatra Bataille, ne poznaje ovaj iracionalni aspekt darivanja, ne poznaje odricanje, već samo trošenje u funkciji neprekidnog održanja robne razmene, u funkciji blagostanja i neprekidnog zadovoljavanja potreba. Bataj smatra da je moderan čovek zaboravio i izgubio vid intimnosti koju pruža darivanje.

I Ženeviv Vogan u savremenim “tržišnim” ritualima darivanja vidi pre svega egoizam, i kao alternativu predlaže “materinski” vid darivanja, u kome se odnos darodavca i primaoca temelji na stvarnim potrebama ovog drugog. Svog “darujućeg čoveka” (homo donans) onda suprostavlja otuđenom “ekonomskom čoveku” (homo economicus) usmerenom na sebe.

Da se danas zaboravlja i gubi suština institucije darivanja smatra i Divna Vuksanović, filozof medija i kulturolog. “Zaborav smisla određenih običaja, poput darivanja, ili njihovo redefinisanje u skladu sa osnovnim vrednostima tzv. potrošackog društva, karakteristično je za naše doba.” Uzrok za eroziju smisla darivanja jesu društvene promene, koje dovode do vrednosne krize: “Darivanje je i danas jedan od čestih drustvenih rituala koji se vezuje uz određene običaje ili proslave (slave, rođendani, krštenja, veridbe, venčanja, obeležavanje godišnjice braka, novogodisnji praznici, i tsl.). U doba tranzitnih vrednosti ovi običaji najčešće gube pređasnji a zadobijaju relativno novi smisao, koji se sastoji pre u potvrdjivanju vlastitog društvenog statusa (recimo kroz vrednost poklona), te platežne, odnosno realne društvene moći sagledane kroz prizmu novca, ili posredstvom potvrđivanja svoje simboličke moći (primeri „darivanja“ na tzv. društvenim mrežama kao što je Facebook), nego priznanja, odnosno ukazivanja ljubavi i poštovanja prema drugom.”

Zahvalnost nije u modi

Savremeno doba obeležavaju kultura obilja i konzumerizam, odnosno život u relativnoj izvesnosti i sigurnosti usmeren na uživanje, koji u centar pažnje modernog čoveka stavlja trošenje, a ne davanje, primećuje Divna Vuksanović: “Cinično gledano, danas se ne može ni govoriti o nekom sistemu vrednosti koji postoji izvan i nezavisno od paradigme društva obilja i „kulture“ konzumerizma, pošto vulgarni materijalizam Zapadnog sveta diktira robno-novčane odnose kao jedino merilo svih vrednosti. Ujedno, ove (ne)vrednosti postaju i okvir za međuljudsku razmenu, tj. potrošacke odnose, kojima, zapravo, ljudi simbolicki kupuju i troše jedni druge, u pogledu vremena, novca, i različitih posredničkih sadržaja, kao što su to pokloni, na primer.” smatra Divna Vuksanović.

Kao što druge sve više doživljavamo kao resurse za potrošnju, tako i da darove „od boga“ ili prirode počinjemo da prihvatamo zdravo za gotovo, umesto sa zahvalnošću, tretirajući ih kao resurse koje treba iskoristiti. “Prirodni (ili božanski) darovi kao sto su lepota, inteligencija, talenat, kreativnost itd. takodje su meta tržišne eksploatacije i sveopšte komercijalizacije: s njima se postupa kao s nekakvim dragocenim posedom, koga treba sšto pre unovčiti, i izvući iz njega određenu finansijsku ili simboličku korist (slava, uspeh, popularnost,…).” objašnjava Divna Vuksanović.  Zahvalnost nam nije jača strana ni kad su u pitanju pokloni od nama bliskih i dragih ljudi, primećuje ona: “Ni darovi koje što potiču od drugih ljudi ne izazivaju u nama previše zahvalnosti već ih više doživljavamo kao kao simbolicku obavezu za buduću razmenu, tj. kao investiciju („kupovina“ prijatelja, partnera, dece) ili kao od smisla ispražnjene rituale čije praktikovanje pogoduje isključivo tržištu.”

Instant rituali darivanja

Čini se da darivanje nikad nije bilo shvaćeno tako vulgarno kao danas, kada materijalna, robna i novčana dimenzija darivanja igraju ključnu i gotovo jedinu ulogu. Nekadašnji rituali darivanja povezani sa zahvalnošću, ljubavlju i poštovanjem ustupili su mesto otuđenim potrošačkim ritualima darivanja iza kojih uglavnom stoji želja da se upražanjava određeni životni stil, u kome su pokloni sredstvo za razmetanje i nadmetanje, dokazivanje i potvrđivanje statusa. “Veruje se da su tzv. životni stilovi posledica marketinškog i medijskog delovanja na čovekovu životnu praksu. To, istovremeno, podrazumeva i da tako proizvedeni načini života uslovljavaju i šta će se, na koji način, i kome poklanjati.” kaže Divna Vuksanović. Primeri iskrenog darivanja više su izuzetak nego pravilo, ali ipak opstaju, uprkos duhu vremena: “Dok se, u našim uslovima, novobogataši i skorojevići, po pravilu, razmeću skupim i atraktivnim poklonima, dotle se, unutar siromašnijih slojeva stanovništva, jos može prepoznati ponešto od simbolike vezane za poklonjenu jabuku, cvet, poneki stih ili maramicu, mada to već spada u „egzotične“ primere darivanja.” zaključuje Divna Vuksanović.

Nesebičnost u davanju, zahvalnost u primanju, čitava suptilna kultura darivanja pomalo je obezvređena i obesmišljena. Darovi su danas sve skuplji, a darivanje je sve jeftinije, tj. sve manje cenjeno. Što je još gore, poklon sve više gubi aspekt “davanja sebe” budući da je počeo da se odomaćuje običaj naručivanja poklona, koji u nekim ritualima gotovo da postaje pravilo. Tako ćete i u Srbiji sve češće naići na mladence koji su sastavili svoju listu želja, tačnije porudžbina za zvanice u nekoj od prodavnica koje pružaju takvu uslugu. Pozvanom gostu ostaje samo da se pojavi na propisanom mestu i iskešira za izabranu stvar. Na taj način, on polako prestaje da bude darodavac i postaje vrsta  sponzora ili donatora. Poklona zapravo nema, postoji samo račun koji treba platiti.

Zaista, ako bi poklon simbolično trebalo da oslikava odnos između onog ko daruje i onog ko poklon prima, kako onda poklon koji se naručuje i traži od darodavca oslikava savremene međuljudske odnose? “Upravo je takav način darivanja po porudžbini odraz novog pragmatizma – samo zatraži i dobićes, pri čemu je važno da artikulišeš ono što želis i da ti, prigodnom prilikom,“Deda Mraz“ ispunu tu želju. Spiskovi želja, porudžbine i nabavke, tako vrlo često izgledaju današsnji instant-rituali darivanja.” smatra Divna Vuksanović.

Kako “upakovati” sebe?

Čini se da svake godine jedni drugima kupujemo sve više poklona. Prateći trendove i nastojeći da se uklope u vladajući životni sil super-potrošača, roditelji decu zatrpavaju vagonima igračaka i ostalih proizoda koji vrebaju sa bilborda i iz reklamnih blokova dečjeg programa. Istovremeno, deca sve manje reaguju na ove skupe „nadražaje“, jer su prosto prezasićena poklonima. Čemu tolika neumerenost i čime moderan roditelj, čija deca su već oguglala na primanje poklona jer „imaju sve” može uopšte da „probudi“ dete?  Da li vredi tražiti nešto čega se dečja industrija još nije setila, poklon koji još nije komodifikovan, koji “ima dušu”? Najzad, kako izbeći šablonsko darivanje a ne razočarati dete koje je već razvilo određena očekivanja?

“Kvantitet umesto kvaliteta, tako bi glasilo načelo po kome današnji roditelji najčešće daruju decu.” primećuje Divna Vuksanović. “Takvi pokloni su obično odraz roditeljskog osećaja krivice, ili kompenzacije za odsustvo pažnje, brige i ljubavi, a koje dete oseća kao nedostatak koji se nikakvim senzacijama, zapravo, ne može nadomestiti. Sigurno je da su postojali, pa i danas postoje zanimljivi pokušaji da se osmisle originalne, kvalitetne i kreativne igračke, ali se ipak zaboravlja jedno – da su roditeljsko vreme, ljubav i posvećenost, nežnost i razmena osećanja bliskosti, možda jedine do sada nekomodifikovane vrednosti, kada je reč o darivanju. Stereotipi su neizbežni sastavni deo svake kulture, i teško ih je zaobići pri bilo kom ritualu, odnosno izboru poklona. No, osim onog šta se poklanja, bitno je i kako se to čini, a svakome je prepušteno na volju da se s ljubavlju, poštovanjem i kreativnošću okuša i na ovom polju, tako sto će, recimo, nešto sam izraditi, ili će pak pokloniti voljenom biću neki poseban doživljaj, koji ne mora da ima materijalnu vrednost, ali poseduje neko posebno značenje za dete ili blisku i dragu osobu. Idealni poklon ne postoji, već samo onaj realni. A to je u simboličku formu“upakovani“ zajednički imenitelj tvojih i mojih vrednosti..”.

Darivanje, dakle, ne sme predstavljati puki formalni ritual, već čin kome je glavni cilj da kod druge osobe izazove osećaj radosti i bliskosti. Ona ga mora doživeti kao nešto što je njoj vredno i zato poklon treba da bude iskren i dirljiv. Dobro izabran poklon je znak da nam je druga osoba važna, da je zaista poznajemo, da smo joj zahvalni i u stanju da joj nesebično poklonimo komadić svoje duše.