Deca bi nam u šumi pocrkala gladna i žedna

Piše: Ljubinka Boba Nedić

Kaže mi stariji bratanac (13):

– Tetka, znaš šta da radiš ako se nađeš nasred okeana, a nemaš vodu za piće?

– Pojma nemam.

– Uloviš nekoliko riba i pojedeš im oči. Riblje oko je puno vode, a nema soli.

Pitam ga odakle to zna, a on kaže da je naučio na ekskurziji.

Učenik je muške srednje škole u Engleskoj. Na ekskurziju su išli u šumu, spavali u šatorima, poneli kabanice i gumene čizme, pešačili po svim vremenskim uslovima. Imali su vežbu spasavanja iz avionske nesreće, učili se životnim veštinama i preživljavanju u prirodi.

Naučio je da od kanapa, rekla bih malo ojačanog, malo vojnog, isplete narukvicu, koja na prvi pogled deluje kao obična muška narukvica. Fora je u tome što u slučaju nužde može da je rasplete i dobije metre i metre kanapa, kojima može da veže napadača, nakon što ga savlada.

******

Jeste, mi imamo hardkor verziju kampa na Zlatiboru. Smeta mi što nose oružje i maskirne uniforme, ali takvi smo mi – ni u čemu umereni. Pa opet, ja sam u gimnaziji učila da rasklopim i sklopim pušku i imala bojevo gađanje. Moji drugovi su išli u vojsku. Moji roditelji su imali neke vežbe civilne zaštite.

Danas nemamo ništa. Deca bi nam u šumi pocrkala gladna i žedna. Nedobog da nas zadesi neki zemljotres. Sedeli bismo i čekali da dođu „službe“ i reše stvar. Koliko nas bi znalo kako se proverava da li povređeni sme da se pomera? Koliko nas bi znalo da imobiliše povređenu ruku ili nogu, napravi trouglastu maramu i zna kada se ona koristi? Koliko nas bi znalo gde da podveže ranu koja krvari?

A za riblje oko jel’ znao neko?

Narukvica koju je na licu mesta napravio teči. Da mu se nađe.

Izvor: Ljubinka Boba Nedić