Bušmani ili narod San, kako sami sebe nazivaju, su drevno društvo lovaca i sakupljača iz Južne Afike. Njihov dom je u nepreglednim prostranstvima pustinje Kalahari. Savremeni genetičari smatraju da oni predstavljaju jednu od najstarijih preživelih genetskih loza čovečanstva. Njihov nomadski način života koji je u potpunosti podređen borbi za opstanak u negostoljubivim pustinjskim predelima, ogleda se i u njihovom odnosu prema svome potomstvu.
Bušmani obožavaju svoju decu i unuke, pa dečje zdravlje i želje stavljaju na prvo mesto. Deca se cene zato što život čine ispunjenijim i srećnijim. Mali Bušmani učestvuju u svemu što zajednica radi, i od njih se ništa ne krije. Odrasli ih vaspitavaju na način koji podstiče individualizam, izuzetno cenjenu osobinu u bušmanskom društvu. Siročad svojih nastradalih suplemenika rado usvajaju, a svako rođenje proslavljaju kao najsrećniji događaj.
Bušmansko društvo je egalitarističko, bez poglavica i institucija, i jedini odnos autoriteta jeste odnos roditelja prema detetu. Međutim, dužnosti roditelja smatraju se važnijim nego njegava prava.
Mnogi putopisci primetili su da Bušmani nikada ne kažnjavaju decu niti podižu glas na njih, ali da se deca, uprkos tome, vroma lepo ponašaju.
Porođaj bez jauka
Mada toliko vole decu da im ugađaju čak i više nego mi, Bušmani su u isto vreme prinuđeni i da misle na svoj opstanak. Zbog svog nomadskog načina života oni smatraju da je neophodna razlika između dva deteta oko četiri godine, jer majka ne može sa sobom na stalna putovanja da nosi više od jednog deteta, niti joj oskudna ishrana dozvoljava da doji dvoje dece. Ako nova trudnoca slučajno nastupi u međuvremenu, dete je, mada teška srca, često prinuđena da odbaci. Kada nastupe trudovi, porodilja odlazi u žbunje i porađa se, a dete zatim brzo zakopava, pre nego sto začuje njegov plač, kako ne bi rizikovala da ga zavoli. Kada se u logor zatim vrati sama, niko ovaj događaj više ne pominje. Znajući da bi u suprotnom verovatno oba njena deteta na kraju umrla od gladi, ona žrtvuje jedno, poučena vekovnim iskustvom njenih predaka, koji su morali da se prilagode surovom život u negostoljubivim predelima Afrike.
„Iako porodilja može biti skrivena u žbunju samo par desetina metara od logora, ostali je neće čuti kako se porađa, jer žena ne sme tokom ovog čina da pusti glasa.“
Usled kasnog početka plodnosti, velikih razmaka između trudnoća, kao i kratkog životnog veka, bušmanke obično na svet donesu ukupno 3 ili 4 deteta. Bušmanke se po pravilu porađaju u samoći, negde izvan logora. Žena neće nikoga obavestiti gde ide, niti zamoliti za pomoć saplemenike, jer je to nepisani zakon od koga su izuzete samo prvorotke, kojima obično pomaže majka. Naravno, ako je porođaj vrlo težak, porodilja se može obratiti za pomoć drugim ženama. Iako porodilja može biti skrivena u žbunju samo par desetina metara od logora, ostali je neće čuti kako se porađa, jer žena ne sme tokom ovog čina da pusti glasa. Radije će se ugristi za ruku ili pustiti da joj teku suže, nego što će zakukati zbog porođajnih bolova. Porodilje koje pokažu strah ili patnju, prema verovanju, ugrožavaju sebe i dete. Takođe, žena koja viče dok je trudna ili se porađa može izazvati komplikacije na porođaju. Ono što je dobra strana porođaja u samoći, jeste da se na taj način umanjuje rizik od infekcije.
Mistična povezanost sa prirodom
Kada se porodilja vrati u logor sa novorođenčetom, ona se opere i legne kraj deteta da se odmori, ali samo ukoliko to sebi može da dozvoli. Činjenica da je žena trudna, ili da se porodila pre pola sata, nikako ne itiče na njenu dnevnu rutinu i obaveze, pa će često sa detetom na grudima, odmah nastaviti svoje poslove. Ukoliko je zajednica u seobi ili na putu, ona će zastati da se porodi, a onda požuriti da sustigne ostale saputnike.
Po rođenju prvog deteta, u nekim krajevima muž mora da ubije antilopu, od koje će meso dobiti porodiljini roditelji, a koža će biti uštavljena i data majci kako bi od nje napravila nosiljku za bebu.
