Zašto je toliko opasno što nam se deca ne igraju dovoljno?

Igra često deluje kao traćenje dragocenog vremena za učenje. A da li je tako?

Jeste li primetili da postoji neizrečen ili čak izričit pritisak da organizujete aktivnosti za vašu decu? Bilo da je u pitanju plivanje, balet, bejzbol ili fudbal, iz nekog razloga, ne osećate se kao dobar roditelj ukoliko ne angažujete decu nečim barem 3-4 puta nedeljno. Koliko puta ste čuli roditelje da kažu da im je subota ispunjena vožnjom dece na razne sportove, časove i druge aktivnosti? Nasuprot tome, kada ste poslednji put čuli nekog da kaže: „U subotu će se moja ćerka igrati“?

Pod igrom ne mislimo na sviranje violine, bavljenje sportom, pa čak ni na zajedničke izlete gde odrasli imaju organizovane aktivnosti. Mislimo na igru gde su prepušteni sebi, sami ili s drugovima, da se igraju kako žele i koliko god žele. Čak i ukoliko roditelji dozvole ovakvu slobodnu igru, postoji uporni osećaj krivice kada to priznaju.

Na kraju krajeva, osećamo se bolje kao roditelji ukoliko smo ih nečemu naučili, ako smo ih angažovali u nekom sportu ili dali njihovim malim umovima neki sadržaj. Igra često deluje kao traćenje dragocenog vremena za učenje. A da li je tako?

Tokom proteklih pedeset godina broj sati tokom kojih se deca u Americi igraju dramatično se smanjio. Mimo televizije i tehnike postoji i roditeljski strah da se deca ne povrede, koji, zajedno sa željom da se deca razvijaju, oduzima mnogo od vremena koje su nekada imala za igru.

Kao roditelje teši nas kada naša deca u nečemu vidno napreduju. Volimo da ih gledamo kako igraju fudbal dok ih drugi bodre, ili da idemo na njihove baletske ili klavirske recitale. Ponosni smo kada možemo da kažemo da je Bili osvojio medalju ili trofej, naučio novu pesmu ili može da izdeklamuje špansku abecedu. Zbog toga se osećamo kao dobri roditelji. Radimo sve to s najboljim namerama, jer im s više instrukcija i isplaniranim aktivnostima pružamo pripremu da postanu uspešniji ljudi. No, da li je to baš tako?

Nije nikakva tajna da se broj poremećaja pažnje, anksioznosti i depresije u Americi vinuo u nebesa. Je li moguće da činimo sopstvenu decu anksioznom, tako što im ne dozvoljavamo da se više igraju?

Uređujemo li život našoj deci i previše?

Mnogi roditelji teže ka tome da im dete krene u školu ranije, ili da preskoči razred. Uče da čitaju i računaju sve ranije i ranije, a mi smo ponosni, jer nam je dete „pametno“, a pamet ili dobar izgled su visoko cenjene odlike u američkoj kulturi. Često preterujemo s tutorima, obrazovnim igračkama i programima da bismo ih doveli do te tačke. Uspeh je uspeh, a ovo su opipljivi, vidljivi i merljivi znaci. Slobodna igra u svakom smislu deluje zabavno, ali čemu ih zapravo uči?

A šta ako bismo vam rekli da slobodna igra čini decu manje anksioznom? Uči ih otpornosti, koja je, dokazano, jedan od najvažnijih faktora za uspeh u odraslom dobu. Sposobnost da se oporavi, da samo reguliše emocije i izbori sa stresom jesu ključni faktori zrele i funkcionalne odrasle osobe. Danas znamo da je otpornost sjajna za sprečavanje anksioznosti i depresije, a to je nešto što Danci usađuju u svoju decu godinama. Jedan od načina na koji su to postigli jeste i insistiranje na značaju igre.

Slobodna igra čini decu manje anksioznom

U Danskoj, još davne 1871, supružnici Nils i Erna Juel Hansen smislili su prvi pedagoški program zasnovan na obrazovnoj teoriji koja u sebe uključuje igru. Otkrili su da je slobodna igra ključna za dečji razvoj. Zapravo, dugi niz godina, danska deca nisu mogla da krenu u školu pre sedme godine. Nisu želeli da ih izlažu obrazovanju, jer su osećali da deca najpre treba da budu deca i da se igraju. Čak i danas deca i od deset godina završavaju sa školom do 14 h i onda pohađaju takozvanu slobodnu školu (Skole/Fritidsordning) do kraja dana, gde ih mahom ohrabruju da se igraju. Neverovatno ali istinito!

U Danskoj ne postoji jedinstveni fokus na obrazovanje ili sport, već pre na dete u celosti. Roditelji i učitelji usredsređuju se na socijalizaciju, autonomiju, koheziju, demokratiju i samopouzdanje. Žele da decu nauče otpornosti i razviju jak unutrašnji kompas, koji će ih voditi i tokom života. Znaju da će im deca biti dobro obrazovana i naučiti mnoge korisne veštine. Ali istinska sreća ne dolazi samo od dobrog obrazovanja. Dete koje nauči kako da se nosi sa stresom, sklapa prijateljstva, a opet je realistično u svom pogledu na svet, ima veoma različit sklop veština od, recimo, matematičkog genija. Pod sklopom veština Danci misle na sve aspekte života. Jer šta je matematički genije bez sposobnosti da se nosi sa usponima i padovima u životu? Svi danski roditelji s kojima smo razgovarale izjavili su da im preveliki pritisak na decu deluje veoma čudno.

Kako oni to vide, ako deca stalno nešto rade da bi nešto dobila – dobre ocene, nagrade ili pohvale od nastavnika ili roditelja – onda ne mogu da razviju svoj unutrašnji pogon. Danci veruju da je deci suštinski potreban prostor i poverenje, da im se dozvoli da ovladaju stvarima samostalno, da stvore i reše svoje probleme sami. To stvara pravo samopouzdanje, tzv. oslanjanje na sebe, zato što dolazi iz samog deteta, a ne od nekog drugog.

1 2 3 Sledeća strana

Podeli tekst: