Zašto je toliko opasno što nam se deca ne igraju dovoljno?

Kako igra može da pomogne?

Naučnici su godinama izučavali igru kod životinja, pokušavajući da shvate njenu evolucionu ulogu. Jedan od važnih zaključaka je i to da je igra ključna u učenju kako da se nose sa stresom. U studijama rađenim na domaćim pacovima i rezus majmunima naučnici su otkrili da bi postali stresirani kao odrasli ukoliko bi bili lišeni društva za igru tokom ključnih stadijuma razvoja. Oni bi suviše burno reagovali u teškim situacijama i loše se snalazili u društvenim okolnostima. Reagovali bi ili prevelikim strahom, ponekad trčeći u ćošak i drhteći, ili preteranom agresijom, istupajući u besu. Nedostatak igre je dokazani krivac, jer su se životinje razvijale normalnije i bolje se snalazile kao odrasle ukoliko bi im bio dozvoljen par za igru, makar i na sat vremena dnevno.

Ponašanja u toku borbe ili bega, koja se normalno aktiviraju tokom igre, aktiviraju iste neurohemijske putanje u mozgu kao i stres. Razmislite o psima koji trče uokolo jureći se međusobno zbog zabave. Mnoge životinje igraju se na sličan način, stavljajući jedno drugo u podređen ili napadački položaj, tako stvarajući neku vrstu stresa. Znamo da izloženost stresu mladunčad životinja čini da s vremenom manje reaguju na stres, što znači da, što se više igraju, njihovi mozgovi tokom rasta postaju sve bolji u regulaciji stresa. Njihova sposobnost da se izbore konstantno se poboljšava kroz igru, i mogu da se nose sa sve izazovnijim situacijama. Otpornost se ne kultiviše izbegavanjem stresa, već učenjem kako se stres kroti i savladava.

Oduzimamo li svojoj deci mogućnost da regulišu stres time što im ne dozvoljavamo da se dovoljno igraju? Gledajući količinu poremećaja anksioznosti i depresije u našem društvu, čovek se mora zapitati šta nije u redu. Pošto je jedan od najvećih strahova koje anksiozni ljudi prijavljuju „strah od gubitka kontrole nad emocijama“, ne možemo a da se ne zapitamo: ako se odmaknemo i pustimo decu da se više igraju, hoće li postati srećniji i otporniji odrasli ljudi? Mislimo da je odgovor potvrdan.

Igra i veštine prevazilaženja

U pilot-studiji čiji su predmet bila deca predškolskog uzrasta u Dečjem razvojnom centru u Masačusetsu, istraživači su želeli da izmere postoji li pozitivna korelacija između sklonosti ka igri kod predškolske dece i njihovih veština savladavanja problema. Istraživači su uporedili dečje sklonosti s veštinama koristeći test sklonosti ka igri i inventar prevazilaženja. Pronašli su direktnu pozitivnu korelaciju. Što su se deca više igrala i što su bolja postajala u igri, bolje su se nosila s problemima. To je navelo istraživače da zaključe da igra ima direktan efekat na celokupne veštine prilagođavanja.

Luiza Hes, profesor okupacione terapije, i kolege sa Zdravstvenog instituta u Palo Altu želeli su da u drugoj studiji istraže odnos između sklonosti ka igri i veština prevazilaženja problema kod dečaka adolescenata. Izučavali su normalno razvijene dečake i one s emocionalnim problemima. Kao i u studiji predškolaca, kod obe skupine dečaka postojala je direktna i znatna korelacija između količine sklonosti ka igri i njihove sposobnosti prevazilaženja problema. Zaključili su da igra može biti upotrebljena da bi se povećale veštine prevazilaženja problema i, naročito, da se poboljšaju prilagodljivost i pristup rešenjima na fleksibilniji način.

To ima smisla. Samo pogledajte napolje i videćete decu kako se ljuljaju, penju na drveće ili skaču s visokih mesta. Oni ispituju opasne situacije i niko sem njih samih ne zna pravu meru niti kako da se s tim nosi. Vrlo je važno da osete da kontrolišu dozu stresa koju mogu da podnesu. Samo po sebi, to čini da imaju veću kontrolu nad svojim životom. Male životinje i primati rade isto. Namerno se postavljaju u opasne situacije skačući i ljuljajući se na drveću, istovremeno se okrećući i prevrćući, čineći tako spuštanje teškim. Oni se uče strahu i kako da se s njim izbore. Isto je i s prethodno pomenutim igranjem tuče. Životinje se stavljaju i u podređeni i u napadački položaj da bi razumele emotivne izazove oba.

Za decu su i socijalne situacije stresne. Društvene igre mogu da izazovu i sukob i saradnju. Strah i bes samo su neke od emocija kojima dete mora da ovlada kako bi nastavilo da se igra. U igri ne postoji ništa slično preteranim pohvalama. Pravila moraju da se ugovore i ponovo se ugovaraju, a igrači moraju biti svesni emotivnog stanja drugih igrača, kako bi izbegli da se neko uznemiri i odustane. Jer ukoliko preveliki broj igrača odustane, igra je završena. Pošto deca suštinski žele da se igraju jedna s drugima, ove situacije ih uvežbavaju u slaganju s drugima kao jednakima – izuzetno važna veština za sreću tokom života.

Igra je ključna za dansko shvatanje detinjstva u toj meri da mnoge danske škole imaju programe koji promovišu učenje putem sporta, igre i vežbe za sve učenike. Ti programi, predvođeni učenicima, ohrabruju i mlađe i starije učenike da igraju različite uloge, poput majke, vatrogasca ili porodičnog ljubimca, kao i da ohrabruju stidljiviju decu da se i ona uključe u igru. Ova vrsta maštovitih igara sa mešovitim starosnim grupama ohrabruje decu da se iskušaju na način koji nikad ne bi primenila s roditeljima ili nastavnicima, još više negujući socijalne veštine i samokontrolu.