Piše: Ljubinka Boba Nedić
Već neko vreme, tačnije nekoliko poslednjih godina, borim se sa prihvatanjem činjenice da saznajne sposobnosti mojih đaka opadaju iz generacije u generaciju, da raste ravnodušnost, nezainteresovanost, otupelost. Koncentracija se meri sekundama, interesovanja svode na dva-tri, i to obično dva-tri površna, za njihove godine pogrešna. Naravno, govorim o proseku i znam da ima sjajnih izuzetaka, ali znam i da ih je iz godine u godinu sve manje.
Pomislim – možda su ona drugačija deca sva otišla u gimnaziju!
Onda se setim da u srednjoj stručnoj školi radim već 22 godine, da nikada nisam radila u gimnaziji i da svoje đake sve vreme upoređujem sa đacima koji su prošli baš kroz moju školu, tu istu srednju stručnu.
Pomislim – promenilo se društvo, ambijent je drugačiji, vrednosti su drugačije.
Onda se setim da je priroda ipak jača od društva. Dete do desetak godina po prirodi svojih godina mora da bude radoznalo, iskričavo, da ga sve i svašta zanima, da ne zna gde će pre. Tinejdžer mora da bude buntovan, pun velikih snova, rešen da promeni svet, ubeđen da će istorija zapamtiti njegovo ime. Mislim, kada, ako ne tada, kada ima 15, 17 godina?
Pomislim – možda je do roditelja? Razmislim kada su im i kako roditelji odrastali, da li je tada načinjena greška koju prenose na svoju decu, da li je napravljena neka šteta koja će se tek u narednim generacijama ispraviti.
Onda shvatim da su roditelji mojih đaka tek nekoliko godina mlađi od mene, da su odrastajući možda zakačili par godina života u onoj spokojnijoj zemlji, da su onda prolazili kroz hiperinflaciju, nemaštinu, rasturanje brakova, odavanje alkoholu nekog od roditelja, ratove koje nismo vodili, povratnike s ratišta sa ugaslim očima, bombardovanje, satanizaciju našeg naroda, nastanak turbo-folka, dizelaše kao glavne face, Pink (ne)kulturu, „opasne momke“, kajle i utoke, benzin u flašama, prazne samoposluge, paštete i viršle, 5. oktobar, velike nade, srušene nade, tunel bez svetla na kraju.
U poslednje vreme se odvija toliko brzo, da je bukvalno svaka nova generacija ubedljivo lošija od prethodne. Više ne treba da prođe pet-šest godina da bi se razlika primetila. Sada je opipljiva i strašna.
U međuvremenu su oni postali roditelji, najbolji što umeju da budu, generacija roditelja koja ne zna za bolje, koja ne zna za normalno, koja je poražena u najboljim godinama svog života.
Da li je to razlog što su nam deca ovako otupela?
Želim da se izvinim roditeljima što ovako pišem. Znam da zvuči strašno i nečovečno, ali vi imate to jedno ili dvoje dece, a meni ih je kroz učionicu prošlo verovatno preko hiljadu, i ja ne mogu da ne vidim promenu koja mi se odvija pred očima. U poslednje vreme se odvija toliko brzo, da je bukvalno svaka nova generacija ubedljivo lošija od prethodne. Više ne treba da prođe pet-šest godina da bi se razlika primetila. Sada je opipljiva i strašna.
I nemojte misliti da samo o vama razmišljam kada tražim uzrok tome. Naprotiv! Znam da je i do škole od koje neko uporno pokušava da napravi ne zabavište, nego zezalište. Znam da je i do društva poremećenih vrednosti. Međutim, i jedno i drugo su na snazi bar desetak godina, a deca nisu ostala na nivou od pre deset godina. Sramežljivo i uz mnogo neprijatnosti proveravam sa kolegama da li i oni imaju takav utisak, nadajući se da je možda problem u mojim nerealnim očekivanjima. Šapućemo o tome, svesni činjenice koliko naše reči užasno zvuče. Nažalost, svi sa kojima sam razgovarala vide i osećaju tu promenu kod đaka.
Nije bas tako crno, koleginice. Istina je da decu ne zanimaju iste stvari, da manje citaju, ali zar takva viđenja nisu imali i naši profesori i roditelji? I danas ima dece koja rade lepe i korisne stvari, uče ono što ih zanima u slobodno vreme. Mnogo njih gubi vreme. Ipak, zar to nije slučaj i sa odraslima? Koliko naših kolega na času radi kao ,,od bede“, bez ideje, ljubavi? Moja deca su tinejdžeri. Čega sam se sve naslušala od nastavničkih postupaka, u zemlju da propadnem. I sama kao profesor patim, ali ne zbog dece, već zbog odraslih koji su se izgubili u ovoj tranziciji. Nešto je do siromaštva, više je pasivnost, nebriga za sve oko sebe.
Mnogi moji ,,problemi“ od učenika su danas zreli i fini ljudi, roditelji… Nisu ,,ispali“ tako loši, naprotiv. Verujem da će i ova deca biti sasvim u redu. Neki će biti sjajni, neki manje. Ništa neće biti što bilo nije… Imajmo nade.
Нисте ме разумели, колегинице. Наравно да има сјајне деце, наравно да ће неки од њих бити успешни, а надам се да ће већина њих бити добри људи.
Мислила сам на следећу појаву: питам ђаке ако Пера каже „ја“, на коју се особу то „ја“ односи. Половина одељења одговори да не зна и то након што им оставим мало времена да размисле.
Можда је после овог примера јасније.
Поштована госпођо Бобо,
Мало је рећи да сте ме одушевили текстом којег прочитах у Куриру. Свака част! Браво!
Али, морам Вам признати да сам истовремено и тужан што наведене проблеме није препознала држава, већ она једнако „иде друмом“ а наша дјеца „шумом“.
Надам се бољем али не знам да ли нам и драги Бог више може помоћи.
Срдачно Вас поздрављам!
Ненад Крејић
Скендера Куленовића 77
Бања Лука
(nenad.k63@hotmail.com)
U Mesopotamiji su nasli glinene plocice na kojima je pisalo „danasnja omladina nista ne valja“ 🙂
Poštovana koleginice,
Radim u osnovnoj školi 30 godina, a mogu otvoreno da kažem da se susrećemo s istim problemima koje ste naveli. Nekada sam se radovala svakom prvom septembru, a danas se bojažljivo interesujemo kakve nam to generacije dolaze. Odgovori nisu nimalo utešni: loš sastav dece (deca, koja su postigla slabe ili nikakve rezultate u predškolskom), socijalna karta deteta i porodice, obrazovni nivo roditelja, 70 % dece sa govornim poremećajima, konstantan porast dece sa posebnim potrebama….i dr. Odnos roditelja prema detetu ide krajnjim granicama…od preterane brige za svaki detetov korak, tačan ili netačan odgovor na času, želje da detetov mozak ne bude previše zamoren, te mu roditelj bez imalo stida crta ili piše u svesci, do potpune ravnodušnosti – nebrige šta dete zna, može ili ume da uradi samostalno.
Pomenuću i novi, nametnuti nam pojam „HIPERAKTIVNOST“. U naše vreme takvi oblici ponašanja su se zvali jednostavnim imenima nevaspitanje i bezobrazluk.U malim seoskim sredinama, iz godine u godinu opada broj učenika, što nije do nas već do države.Porodice odlaze, tražeći mesto gde će moći da se zaposle i obezbede egzistenciju svojoj porodici. Bez kvantiteta, ne možemo imati ni kvalitet. Škola u kojoj radim, pre 30 godina imala je preko 400 učenika, danas jedva stotinu.Borim se kako znam i umem ,da od dece izvučem maksimum, da ih zainteresujem, proširim njihove saznajne sposobnosti, ….ali nekada mi se čini da ne dopirem do njih, jer su koncentracija i pažnja na nuli.
Srdačan pozdrav !
И школа је врло попустила. Била је сразмерно слаба и у социјализму, али је служила том специфичном систему вредности. Данашња школа не прати друштвене промене него остаје заглављена у неком трагичном међупростору. Кадар који у школи ради не школује се у те сврхе, са изузетком учитеља. Остали факултети једноставно нису наставнички орјентисани и као да игноришту очигледну чињеницу да је њихов задатак да на тржиште рада пошаљу наставнике а не биологе, историчаре или физичаре. Тако да већином децу у школи са друге стране катедре сусретну људи који се могу описати речима којима су у тексту описана деца: равнодушност, незаинтересованост, отупелост. То је тешка истина. Имам четворо деце, а иначе смо многодетна породица. Степен глупости са којима се наша паметна, бистра и радознала деца сусрећу сваки дан кад пођу у школу задобија размере бизарног. Гледам своју децу како се гасе од првог разреда па навише, а од петог баш интензивно – како школу доживљавају као некакав бесмислени центар за испирање мозга у ком сад треба да претрпе боравак јер ће и то зло једном проћи. За то време живе своје животе и образују се, по свом доживљају смисленије, на алтернативним местима: у школама језика које парирају незаинтересованој наставници немачког, у школама глуме које парирају крутој наставници српског, на спортским активностима које парирају наставнику физичког, на јутјуб туторијалима који су занимљивији од наставнице ликовног или наставника техничког. (На нашу жалост и често уз повелике финансијске жртве и одрицања) И не могу да их кривим нити да их политички коректно лажем да је све то њихов утисак и да таква школа има неку вредност. Имам утисак да се деца искључе кад уђу у школу. Мени је због тога неизмерно жао и не могу то да прежалим као родитељ. Пре свега зато што су моја сећања и на школу и на наставнике боља, утолико што их је увек било неколико чијим часовима сам се радовала. Не могу да схватим да моја деца немају ни то. Не могу да схватим да је школа толико удаљена од њиховог искуства, од њиховог правог живота и од њихових интересовања. И зато мислим да је истина негде између и да су деца отупела зато што се кад уђу у школу инстинктивно искључе. И онда су свуда мање-више искључени, и нажалост остану искључени и код добрих и вредних наставника. То је једна врста одбрамбеног механизма. Деца су се затворила пред школом. Шта ту да се ради, не знам, али не треба одустати од тога да их пробудимо нечим вредним. И верујем да ће памтити добре и пожртвоване наставнике јер се љубав увек памти. Надам се да ћете овај мој поглед са друге стране схватити добронамерно, јер је тако и написан.
Bravo!