“Preterana briga, perfekcionizam, želja da kontrolišete detetovu sudbinu i upravljate njome – ometaju detetovu samostalnost.”Pored deficita vremena, smetnja je i čvrst stav zacrtan u glavama nekih roditelja: „Naš zadatak je da dete poštedimo poteškoća i sačuvamo ga od grešaka.“
To je, razume se, lepa ideja, ali njena realizacija nema nikakve veze s realnošću. A realnost je takva da se svaki čovek u svom životu, pre ili kasnije, susreće sa poteškoćama. I svako pravi greške.
Uzmimo da će superroditeljima sve odlično ići za rukom. Sve poteškoće koje se pojavljuju na detetovom putu oni će sami otklanjati. Ali da bi se detetu operativno pomoglo, to dete treba da bude pored njih. Uvek.
Prema tome, mogućnost da živi bez poteškoća dete će morati da plati ličnom slobodom i samostalnošću. Ali ga ni to neće spasiti. Roditelja jednom više neće biti. A dete će ostati samo. Iako, gledajući po uzrastu, odraslo, svejedno je – bespomoćno.
Ne, zadatak roditelja jeste da pomažu detetu da izlazi na kraj s teškoćama. Da ga uče da se napregne i savlada teškoće. Takvo iskustvo je važno. To je kao pelcovanje. Kao treniranje imuniteta. Kao redovna fiskultura. Ako ima takvo iskustvo, u teškoj situaciji, bez obzira koliko mu je godina, dete će se savladati i reći: „Ništa, i s ovim ću izaći na kraj.“
Odlomak iz knjige „Samostalno dete ili kako da postanete „lenja“ mama“ Ane Bikove
Izvor: Detinjarije.com