Deca su nam infantilna jer ih ne uključujemo u život

“Ispričaj mi i ja ću zaboraviti, pokaži mi i zapamtiću, uradi sa mnom i naučiću.” Čini mi se da ove reči svi roditelji treba da napišu velikim slovima u svom stanu.

U razvoju dece takođe postoji određena etapa kad se utemeljuje sama navika na posao. Ovo je otprilike uzrast od 4 do 6 godina. Upravo u ovom uzrastu čovek treba da počne da navikava dete na rad. Ono stvarno još nije sposobno za dugotrajan, uporan i temeljan rad. Ipak dete već treba da zna šta je rad. Ono mora da ima određene obaveze u kući. Ako se propusti ovaj uzrast, biće praktično beskorisno navikavati dete na rad. Ono će verovatno i moći da napravi neku stvar tako da bude veoma lepa, ali sam posao neće voleti i neće praviti slične lepe stvari.

Na primer, još je rano slati dete u prodavnicu po hleb kad ono ima dve i po ili tri godine. Ono prosto ne ume da upravlja svojim osećanjima. Na primer, ako naiđe na putu na mačku sve je gotovo: potrčaće za njom zaboravivši na tamo neku prodavnicu. Ako dete hoće da se rita u krevetu ne možete da ga naterate da se ne rita. Ono nema gde da utroši energiju i ne upravlja sobom čak ni ako ga budete kažnjavali kaišem ili rukom po turu. Već minut posle kazne noge će opet početi da se ritaju, ali posle tri godine kod deteta se pojavljuje sposobnost da upravlja svojim željama. U njemu će se javiti želja da potrči za mačkom, ali ono već može da savlada jednu svoju želju i da ispuni drugu – da dođe do prodavnice. Kod deteta se pomalo ispoljava odgovornost za posao koji mu je poveren. Ova nova sposobnost treba da se razvija zato već od četiri godine dete treba navikavati na neke stalne obaveze kod kuće. Inače će vreme da bi mu se ulila vrednoća i odgovornost biti propušteno.

Pročitajte i: Evo od čega zavisi da li će dete imati radne navike

Kad dete malo odraste njega je moguće i treba ga učiniti zajedničarem u pravilnom planiranju svog života. Jednom sam čuo priču jedne žene koja još nije bila u poznim godinama o tome kako ona uči svoju unuku. Kad unuka dugo moli baku da joj kupi nešto veće (kasetofon, odeću i t.sl) baka postupa na sledeći način. Ona kupuje stvar, ali ne prosto tako, već je uzima na kredit. Kad se kod unuke posle izvesnog vremena pojavi nova želja da kupi nešto baka joj odgovara: “Pričekaj. Da li se sećaš, kupile smo kasetofon? Zasad još nismo ni njega otplatile. Sad štedimo novac da bismo to otplatile. A kad otplatimo ovu stvar kupićemo novu.” Ovako se unuka od detinjstva uči da planira svoje troškove i da poredi svoje želje i mogućnosti. Ova unuka je od detinjstva posvećena u život odraslih i učestvuje u njemu stičući navike donošenja odluka i odgovornosti za njih.

SVEŠTENIK ILIJA ŠUGAJEV
JEDNOM ZA CEO ŽIVOT
Razgovori sa srednjoškolcima o braku, porodici i deci

Izvor: Svetosavlje.org

Prethodna strana 1 2 3

Podeli tekst: