Od trenutka kada su moja deca krenula da pomažu u određenim poslovima po kući, to se svodilo uglavnom na ubeđivanje, prepucavanje i svađanje. Sve to vreme sam se pitala da li ja nešto pogrešno radim i kako mogu oko tih prostih, svakodnevnih stvari da pružaju takav otpor?
U početku sam bila fokusirana samo na osnovne obaveze kao što su lična higijena, njihove obaveze oko škole i njihova soba. I tu sam nailazila na otpor, odbijanje i bila primorana da držim mini predavanja oko važnosti takvih stvari.
U slučaju kada bih zatražila neku dodatnu pomoć kao što je recimo stavljanje veša u mašinu, rasklanjanje stola ili slaganje čistih čarapa – to je bilo ravno smaku smeta! Gospođica Cmizdrava bi uvek pitala: “Što baš ja?!” a Gospodin Ogorčeni bi pitao: “Može li to neko drugi umesto mene?”
Pokušavala sam lepo da objasnim da smo svi mi, kao porodica, ipak jedna celina i da svako ima svoje dužnosti i prava i slične pridike koje keve drže, ali bilo je teško.
Njihova sebičnost i lenjost su me uvek izluđivali. Razmišljala sam da nije možda problem u tome, što sam im već godinama dodeljivala fiksne odgovornosti koje su isključivo fokusirane na njih pojedinačno, a ne na nas kao porodicu. Onda, kada bi ih pitala da urade neke stvari za našu porodicu, oni su, razumljivo, to tumačili kao prinudno smaranje i nešto što se njih ne tiče i što ih zamara.
Ispostavilo se da nisam ni znala da se stručnjaci slažu sa mnom. A slažu se. Nešto kasnije otkrila sam studiju Rona Libera, koja između ostalog tvrdi da deca “nisu ni blizu” opterećena kao što se javnost uverava i da ne rade količinu poslova koju bi trebalo da rade. Liber tvrdi, da je velika greška kada njihove obaveze predstavljate kao nešto dodatno ili nešto što neki roditelji čak plaćaju novcem. Porodične obaveze su najnormalniji deo života i tako se prema njima treba i ophoditi i takvim ih predstaviti deci.
Ričard Rende, razvojni psiholog, ukazuje na trend smanjenja poslova i odgovornosti u domaćinstvu kao “zabrinjavajući”, s obzirom na to da poslovi iz detinjstva imaju jasan pozitivan uticaj na dete – od razvoja fine motorike pa sve do razvoja odgovornosti. Neobično je važno i to, Rende ističe, da su dugoročne studije pokazale “iznenađujući pozitivan faktor na mentalno zdravlje u odraslom dobu i profesionalni uspeh,” kod dece koja su u detinjstvu imala zadate kućne poslove i odgovornosti.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Osam pravila za zajedničko obedovanje koja primenjuju srećne porodice
Dok sam odrastala uvek sam večerala sa svojom porodicom i moja deca su radila isto sa mnom i sa svojim ocem. Sećam se da su porodične večere mog detinjstva uključivale...
Kad dete ode na nešto drugačiji kamp
Piše: Vesna Smiljanić Rangelov Ovog raspusta dete je otišlo na nešto drugačiji kamp. Komunikacija se odvijala isključivo mejlom. Mi njima traženu dokumentaciju, oni nama detaljan program kampa i pravila ponašanja....
Da li biste ostavili svoje dete u šumi? Pa, Holanđani to rade jer deca tako “brže odrastaju”
Piše Elen Beri OSTERLIC, Holandija – Malo posle deset uveče, automobil se zaustavio na ivici šume. Vrata su se otvorila i iz kola je izašlo troje dece: dvojica plavokosih dvanaestogodišnjaka...
Zašto u porodice sa troje dece u Srbiji gledaju kao da su nenormalni
A. Milutinović "Mora da ste ludi i hrabri kada čekate treće dete. Da li se slučajno desilo? Kako ćete sada?", ovo su najčešće rečenice koje umesto čestitki čuju roditelji iz...
Nema komentara.