Deca ne bi trebalo da imaju predstavu da su centar svega, već roditelji moraju da im poruke šalju i svojim primerom, kaže psihološkinja Radmila Vujić Bojović.
Kako je rekla u Kažiprstu, potrebno je vratiti pozitivno usmerenje i izbeći situacije u kojima se deci daje “lažna vrsta moći”.
“Brinemo o deci ako brinemo o sebi. Ako sami paze na ponašanje, ako pokazuju kako se vladati prema drugim ljudima, kako biti koristan za društvo, roditelji tako usmeravaju svoju decu”, kaže gošća Kažiprsta.
Ona smatra da postavljanje granica i okvira jeste dokaz ljubavi i da deca imaju prirodnu potrebu da budu usmeravana.
“Ako to usmeravanje ne dobije u primarnoj sredini, u svojoj kući, onda postoji velika šansa da će izrasti u nekoga ko može da kroz eskalirajuće slučajeve čini sve složenija dela i protiv zakona, i protiv ljudskog dostojanstva, pa čak i protiv života. Deca koja nemaju usmeravanje odrastaju u haosu, zatim se to prenosi u školu. Takođe, pojedini roditelji u školi traže da im deca budu tretirana kao prinčevi. I to je neka vrsta zanemarivanja potreba deteta”, kaže Radmila Vujić Bojović.
Kako je rekla, insistiranje na priči o nasilju, o “nultoj toleranciji” u školama ništa ne znači, jer je potrebno to primenjivati na svim nivoima – od kuće i porodice, do države.
“U suprotnom, bojim se kontraefekta koji se stvara takvim insistiranjem”, kaže ona.
Gošća Kažiprsta kaže da deca upijaju atmosferu oko sebe i da se to zanemaruje u vaspitanju.
“Problem je što je bazična komunikacija među ljudima problematična. Ljudi dozvoljavaju sebi i drugima da se obraćaju sa nipodaštavanjem, postalo je uobičajeno da se sagovornici ne uvažavaju, da ne vodima računa o tuđim osećanjima. Naša deca to gledaju, a onda oponašaju. Ne rade oni samo ono što im mi kažemo, već kao sunđer upijaju ono što vide”, kaže ona.
Govoreći o konkretnom slučaju iz Novog Sada, kada je 12-godišnjak zapalio čoveka, koji je preminuo, ona kaže:
“Ako je tačno ono što piše, dete je praktično pomislilo ‘da mu se može’. A može mu se jer mu niko nije rekao suprotno. Pretpostavljam da ovo dete tokom odrastanja nije dobilo ništa što poziva na saosećanje, na empatiju, na poštovanje normi i osnovnih pravila. Ovakve stvari se ne dešavaju zbog jednog trenutka, ali problem nastaje ako se deca ne usmeravaju tokom odrastanja”, kaže ona.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Kada deci morate reći „ne“?
Prema psihološkinji Lauri Markham, autorki knjige „Peaceful Parent, Happy Kids“ („Miroljubiv roditelj, srećna deca“) i osnivači internet stranice Aha! Parenting, kada deci kažete „ne“, terate ih da razmišljaju unutar zadatih okvira. „Deca...
Emocionalni razvoj: Zbog čega decu ne bi trebalo umirivati i tešiti hranom?
Tešenje hranom nije nasledno nego naučeno ponašanje, utvrdili su britanski naučnici koji upozoravaju roditelje da decu ne "uče" da se prejedanjem mogu utešiti, nego da pronađu pozitivnije načine rešavanja emotivnih...
Zavisnost od igrica – nova dijagnoza
Autor: Zoran Milivojević Iako je odavno poznato da sve ono što izaziva neku vrstu užitka može postati predmet ljudske zavisnosti, pa tako i igranje kompjuterskih igrica, tek nedavno je zavisnost od...
Da li su današnja deca strpljivija nego prethodne generacije?
Zasladiti se odmah ili se uzdržati od slatkiša na nekoliko minuta zarad dodatne nagrade? Izgleda da su današnji klinci skloniji da izaberu ovo drugo nego što su to bili njihovi...
Nema komentara.