Deca ne bi trebalo da imaju predstavu da su centar svega, već roditelji moraju da im poruke šalju i svojim primerom, kaže psihološkinja Radmila Vujić Bojović.
Kako je rekla u Kažiprstu, potrebno je vratiti pozitivno usmerenje i izbeći situacije u kojima se deci daje “lažna vrsta moći”.
“Brinemo o deci ako brinemo o sebi. Ako sami paze na ponašanje, ako pokazuju kako se vladati prema drugim ljudima, kako biti koristan za društvo, roditelji tako usmeravaju svoju decu”, kaže gošća Kažiprsta.
Ona smatra da postavljanje granica i okvira jeste dokaz ljubavi i da deca imaju prirodnu potrebu da budu usmeravana.
“Ako to usmeravanje ne dobije u primarnoj sredini, u svojoj kući, onda postoji velika šansa da će izrasti u nekoga ko može da kroz eskalirajuće slučajeve čini sve složenija dela i protiv zakona, i protiv ljudskog dostojanstva, pa čak i protiv života. Deca koja nemaju usmeravanje odrastaju u haosu, zatim se to prenosi u školu. Takođe, pojedini roditelji u školi traže da im deca budu tretirana kao prinčevi. I to je neka vrsta zanemarivanja potreba deteta”, kaže Radmila Vujić Bojović.
Kako je rekla, insistiranje na priči o nasilju, o “nultoj toleranciji” u školama ništa ne znači, jer je potrebno to primenjivati na svim nivoima – od kuće i porodice, do države.
“U suprotnom, bojim se kontraefekta koji se stvara takvim insistiranjem”, kaže ona.
Gošća Kažiprsta kaže da deca upijaju atmosferu oko sebe i da se to zanemaruje u vaspitanju.
“Problem je što je bazična komunikacija među ljudima problematična. Ljudi dozvoljavaju sebi i drugima da se obraćaju sa nipodaštavanjem, postalo je uobičajeno da se sagovornici ne uvažavaju, da ne vodima računa o tuđim osećanjima. Naša deca to gledaju, a onda oponašaju. Ne rade oni samo ono što im mi kažemo, već kao sunđer upijaju ono što vide”, kaže ona.
Govoreći o konkretnom slučaju iz Novog Sada, kada je 12-godišnjak zapalio čoveka, koji je preminuo, ona kaže:
“Ako je tačno ono što piše, dete je praktično pomislilo ‘da mu se može’. A može mu se jer mu niko nije rekao suprotno. Pretpostavljam da ovo dete tokom odrastanja nije dobilo ništa što poziva na saosećanje, na empatiju, na poštovanje normi i osnovnih pravila. Ovakve stvari se ne dešavaju zbog jednog trenutka, ali problem nastaje ako se deca ne usmeravaju tokom odrastanja”, kaže ona.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Kako pomoći detetu da prihvati gubitak bliske osobe
Da li je neophodno konsultovati stručnjake u slučaju gubitka roditelja tokom detinjstva ili adolescencije, i da li na savetovanje ide odrasla osoba ili dete? Preporučljivo je, ali ne i obavezno....
Samostalno dete – mali trikovi koji će mnogo pomoći
Velika većina roditelja nema samostalnu decu. Retkost je da nam dete bude od starta tako saradljivo i željno nezavisnosti. Zato moramo to da podstičemo na svakom koraku. Sigurno među vama...
Zoran Milivojević: Kada roditelj vređa
Autor: Zoran Milivojević Postoji velika razlika između izrečene uvrede i osećanja uvređenosti. Ljudi, uključujući i decu mogu se uvrediti na bilo šta, svaki put kada zaključe da ih je neko...
Priča jednog psihoterapeuta – kako roditelj želeći dobro naudi sopstvenom detetu
Ljudi su nam dosadni kada ih ne poznajemo stvarno, kada oni ne poznaju sebe… ili kada mi ne poznajemo sebe. Tome me je naučio moj „najdosadniji klijent na svetu“: Ispričaću...
Nema komentara.