Jedan od načina na koji možemo sebi pomoći jeste da pročitamo neku kvalitetnu knjigu. Ukoliko idete na psihoterapiju, a volite da čitate, psihoterapeut bi mogao da Vam preporuči neku knjigu za čitanje koja bi mogla da Vas podstakne na unutrašnja promišljanja i iznalaženje novih načina za pristup i rešavanje problema sa kojim se suočavate.
Pa ipak, deluje kao da sve manje ljudi ima volje, vremena i želje da čita knjige. Nekako su drugi mediji ti koji zauzimaju vreme koje je bilo ranije predviđeno za čitanje knjige. Kako smo došli do toga? Šta je potrebno za stvaranje čitalačke kulture?
Kada smo mali i idemo u vrtić, o nama brinu i vaspitači. Na studijama za vaspitače postoji takozvana Metodika razvoja govora, ispit koji polažu vaspitači i koja upućuje na to da je važnost pisane i izgovorene reči jako velika za decu, vaspitači takođe i uče na studijama o Književnosti za decu, Kulturi govora, kao i o umetnostima pomoću kojih se razvija izražavanje.
Ta saznanja se prenose na decu, sa namerom, pa tako deca u vrtiću nauče da, bez obzira što sama ne čitaju‚ slušaju različita dela Desanke Maksimović, Grozdane Olujić, Duška Radovića, Jovana Jovanovića Zmaja i mnogih drugih naših i stranih pisaca i pesnika. Nekada deca dobiju zadatak da neke redove i nauče, nekad da ih odglume…
Ali deci se čita, glumi, pripoveda… Deca vide vaspitača koji se hvata za knjigu kad god su u pitanju neke aktivnosti koje treba osmisliti, kada u knjizi može da pokaže slikoviti primer, kada detetu da u ruke slikovnicu, knjigu da ono samo pomoću slika domaštava događaje…
U vrtiću knjiga ima svoj značaj i svoje mesto.
Međutim, deca dolaze iz različitih domova i najveći uticaj na njihov život imaju njihovi roditelji i oni koji se brinu o deci van institucija zvanih vrtić, škola…
Mnogi odrasli ne čitaju, to im nije ugodan proces ili ne znaju da izaberu kvalitetnu knjigu za sebe i svoju decu. Čak i kada čitaju deci, dešava se da ne pričaju sa detetom o utiscima nakon pročitane knjige, o dečijim razmišljanjima, nedoumicama i slično, jer to je ono što je zadatak i vaspitača nakon pročitanog dela, da razreši nejasnoće, da objasni nedorečeno, da stvori kod dece osećaj lepog i ugodnog u čitanju, slušanju knjiga.
Kada knjiga stvara nerazumevanje i pritisak, kada se čita jer se mora i jer tako treba, a ne zbog toga što i roditelji to rado vole, ni dete u toj knjizi neće naći radost. Nećemo tada kod deteta razviti i negovati želju ka knjizi, razlikovanje nečega sa ukusom, od onoga što nam ne obogaćuje život. Nećemo pružiti priliku detetu da samo pronađe svoj žanr, da samo jednog dana izabere šta ga interesuje, šta ga vuče da razmišlja, da želi još da čita…
Knjige otvaraju jedan potpuno novi svet, shvatanje da nismo sami i jedini na svetu, otvaraju mogućnost da nađemo rešenje za naš problem, da damo sebi dozvolu da kroz unutrašnji govor razjasnimo ono što nas čak i nesvesno opterećuje, da zavolimo svoj jezik, da ga obogaćujemo svoj govor širenjem rečnika, da razvijamo svet mašte i stvaranje mentalnih slika, da sprečimo ili usporimo neke bolesti i starenje našeg uma i mnogo, mnogo drugih lepih stvari ako odaberemo dobru knjigu.
Uz dobru knjigu postajemo i ostajemo bolji odrasli.
Dođite na čaj sa Čaj sa Gocom!
Tekst: Gordana Belocić – psihoterapijski savetnik
