Preterujući sa pohvalama, roditelji više grade svoje samopouzdanje nego što pomažu dečijem da se razvije
“Divljenje deci privremeno može podići naše samopouzdanje šaljući poruku okolini kako smo fantastični roditelji koji imaju izvanrednu decu – ali to neće detetu popraviti sliku o sebi. ” Kao što su prethodne generacije bez razloga kritikovale nas, mi sada, želeći da se razlikujemo od njih, bez razloga hvalimo svoju decu. Ako čineći to, zapravo izbegavamo razmišljanje o svome detetu, njegovom svetu i tome šta oseća, mi pokazujemo ravnodušnost, kao i naši roditelji nekada, dok su nas kritikovali.”
Umesto preteranih i praznih pohvala, Gros predlaže recept osamdesetogodišnje učiteljice čitanja Šarlot Stiglic, majke nobelovca, ekonomiste Džozefa Stiglica:
“Ne hvalim malo dete za ono čemu bi trebalo da je već doraslo. Hvalim ih kada urade nešto što im je zaista teško – kao što je deljenje igračača ili strpljivost. Takođe, mislim da je važno da kažu “hvala” . Kada moraju da pokažu strpljenje dok im delim užinu ili da sačekaju dok im nešto pomognem, zahvalim im. Ali ne bih hvalila dete koje čita.”
Pročitajte i: Dr Zoran Milivojević: Kada pohvaljivanje šteti?
Umesto da koristi uobičajene mehanizme nagrade i kazne, primećuje Gros, Šarlotin metod se usmerava na ”ono što je dete uradilo i kako je to uradilo”.
“Jednom sam posmatrao Šarlotu sa četvorogodišnjim dečakom koji je crtao. Kada je prestao i pogledao u nju – verovatno očekujući pohvalu – ona se nasmešila i rekla: “Baš je puno plave boje na tom crtežu.” On je odgovorio “To je bara pored kuće moje bake, tu je i most.” Uzeo je braon bojicu i rekao “Pokazaću ti.” Opušteno je govorila dečaku i, što je još važnije, obratila je pažnju i slušala ga. Bila je prisutna.”
Prisutnost je ta koja gradi samopouzdanje kod deteta, jer mu pokazuje da je ono vredno nečijih misli i pažnje. Nedostatak prisutnosti, s druge strane, čini da dete počne da razdvaja proces od rezultata, jer počinje da smatra da je sama aktivnost bezvredna ukoliko ne služi da se poberu pohvale. Gros nas podseća koliko to važi za sve nas, i koliko je važno tokom čitavog života:
“Biti prisutan, bilo sa decom, prijateljima ili čak sa sobom samim, uvek je ozbiljan posao. Ipak, nije li upravo ta pažnja, osećanje da se neko trudi da misli o nama – nešto što želimo više od svake pohvale?”
Prevela: Jovana Papan
Izvor: Brain Pickings
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Dok pakujem odeću koju ste prerasli…
Eto ga opet ono doba godine. Krevet u dečoj sobi prepun je letnjih stvari koje su izvađene iz ormana, a zimske iz vakuum vreća traže svoje mesto na polici. Okružena...
Kako sam, od vaspitačice mog sina, naučio šta znači biti DOSLEDAN roditelj
Bilo je to davne 2006. Zima, sneg, napolju smrzlo, a ja sam došla u vrtić da pokupim nastarijeg sina, Sema, koji je tada imao 5 godina. Moja prijateljica Laura i...
Plašiti mlad svet da je brak mrak a dete neka crna aždaja je krajnje nenormalno
Uloga oca u odgajanju deteta je važna. Balkanski mentalitet opravdava to na drugačije načine. Glavne rečenice su: Naspavaj se sad dok još možeš, nećeš stići oprati ni kosu, preteško je,...
Vedrana Rudan: “U kakvom vremenu živimo – svako dijete ima karakter, ni jedan ga roditelj nema”
U kakvom ludom vremenu živimo? Svako dijete ima karakter, ni jedan ga roditelj nema. Tako je govorio moj sin. Krešo se bacio na pod. Urlao je, valjao se po kuhinjskim...
1 komentar.