Dečja igra sadrži spontanost, a spontanost ne može da se programira

Roman pod nazivom Ringi Bu i čika Drangulićev vremeplov Mirjane Bjelogrlić Nikolov, nedavno je objavljen u izdanju Кreativnog centra.

Zamislite svet u kojem se deca više ne igraju! Igre su zaboravljene, a deca igračke mogu da vide samo u Muzeju igara i zabave. Strašna pomisao, zar ne? Upravo ta pomisao poslužila je kao okosnica za razvoj uzbudljive priče u romanu pod nazivom Ringi Bu i čika Drangulićev vremeplov Mirjane Bjelogrlić Nikolov, koji je nedavno objavljen u izdanju Кreativnog centra. Кnjiga je namenjena mlađim osnovcima, ljubiteljima avantura, a posebno onima koji vole naučnu fantastiku. Glavni junak ove priče jeste robot Ringi Bu, najnoviji patent mladog naučnika – doktora Bojana Кomizbrota. Spletom okolnosti Ringi Bu se neće dugo zadržati kod ovog naučnika i postaće glavni junak u velikoj avanturi putovanja u prošlost.

Sa Mirjanom Bjelogrlić Nikolov, novinarkom, književnicom, dugogodišnjom odgovornom urednicom Redakcije za kulturu RTS-a razgovarali smo o tome kako se našla u ulozi pisca za decu, kao i o tome koje je knjige ona volela kada je bila osnovac.

Mirjana Bjelogrlić Nikolov
Foto: Milutin Labudovic

Ovo je Vaša prva knjiga za decu. Kako je došlo do toga da se oprobate u toj sferi?

Kada je moj sin bio mali, u jednom periodu je stalno crtao čudovišta. S vremenom, u toj kolekciji koja je nekoliko godina nastajala, čudovišta su postala fantastična bića jarkih boja i posebnih moći. Neka su imala imena, ali je identitet većine ostao tajna. Zato sam smeštala Lavova čudovišta u priče, a zatim smo zajedno dodavali različite završetke: srećne, smešne, neočekivane… Ponešto od toga bih zapisala na parče papira ili salvetu… I tako, posle mnogo godina, nastao je Ringi Bu. Zašto baš sada? Verovatno je meni bio potreban neki izlet, beg iz stvarnosti u ovu pomalo tehno-bajku…

Ko je Ringi Bu? Upoznajte nas s radnjom romana i glavnim junakom.

U Centru za robotiku bilo je planirano da Ringi Bu bude K-437 – običan, mali kućni robot za gutanje prašine, ali robotičar je slučajno (ili namerno!) napravio grešku i ugradio mu srce od lave s tajanstvenog meteora. Ispostavilo se da je mali robot nepouzdan, ćudljiv, nepredvidljiv, jogunast, sklon sakrivanjima – dakle, sve ono što robot ne bi trebalo da bude. Zbog srca od lave Ringi Bu je stekao odliku živog bića: radost. On je neka vrsta vatrenog, kinetičkog bića koje želi da se igra i skače. Igra sadrži spontanost, a spontanost ne može da se programira…

Radnja knjige se dešava paralelno u 2019. i 2047. godini – koliko se stvarnost glavnih junaka razlikuje u ove dve „vremenske dimenzije“?

Na neki način 2047. godina, iz koje stiže Ringi Bu, sadrži elemente distopije. Naime, igre i zabava su prognani iz svakodnevnog života u Muzej igara i smatraju se suvišnim. Tako razmišljaju odrasli koji upravljaju svetom, ali ne i deca. I ne svi odrasli.

Koje su najvažnije poruke koje ova knjiga nosi?

Da treba uvek ostati radoznao i kreativan. Radoznalost podrazumeva otvorenost i toleranciju prema drugim epohama, civilizacijama, običajima, živom i neživom svetu. Ona je nešto što obogaćuje život. Radoznalost, igra i prijateljstvo ne priznaju ograničenja, u ovom slučaju čak ni vremensku dimenziju. Igra je ovde vrhovno božanstvo pred kojim pada i tehnologija, ona je dostojno svojstvo svakog malog i mladog bića, ali i nas odraslih. Kreativnost, spontanost, stvaranje lepote i smisla daje našim životima punoću i slast. Bilo da se s detetom igrate ko bajagi da… bilo da od stare automobilske gume pravite ljuljašku ili saksiju za cveće – vi stvarate.

Kome je namenjen roman?

Roman je namenjen malim čitaocima koji vole avanture i putovanje kroz vreme i umeju da maštaju. Onima koji smatraju da ako nešto izgleda neverovatno – ne znači da je nemoguće. Roman je i svojevrstan registar zaboravljenih tehničkih uređaja, koji su novim generacijama uglavnom smešni ali i zanimljivi.

Kako u današnje vreme (vreme telefona i tableta) motivisati osnovce da čitaju?

Globalna umreženost je fantastična stvar koja je donela mnogo toga pozitivnog, ali ima i svoju mračnu stranu. Roditeljima nije nimalo lako da obuče svoje dete za život i svakodnevicu a da mu istovremeno omoguće da ostane dete što duže. Čitanje knjige je lični čin i ja čvrsto verujem da je knjiga jedno od sredstava za podržavanje detinjstva. Možda je glavni adut knjige nad, recimo, tabletom – taktilni element. Knjiga se drži u ruci, prelistavaju se stranice, može da se pomiriše hartija ili štampa. A već je dokazano da deca najbolje upijaju kada je više čula uključeno. Knjiga postaje svojevrstan artefakt. Ja sam optimista. Ljudi će sve više čitati s monitora i ekrana, ali nikada neće izbaciti knjigu iz svojih života, što znači da će nove generacije rasti uz nju.

Na koji su način ilustracije Ane Petrović doprinele priči?

Kreativni centar je u proteklim decenijama uspeo da okupi najtalentovanije ilustratore svih generacija i vizuelno kultiviše male čitaoce. Mlada ilustratorka Ana Petrović donela je stripovsku dinamiku radnji i posebnu ekspresivnost likovima. Ona je istakla humor, čak i u detaljima. Recimo, Kornelija Babаrogić je baš onakva kakvu bih ja volela da upoznam da sam mala…

Koje su knjige obeležile vaše prve čitalačke dane?

Jedna od mojih omiljenih proznih knjiga bio je avanturistički roman Berislava Kosijera Dobar vetar, Plava ptico i, naravno, Nušićevi Hajduci, i to s piščevom Autobiografijom. Imala sam sreću da odrastam u vremenu nastajanja sjajne poezije za decu velikih pesnika Duška Radovića, Ljubivoja Ršumovića, Arsena Diklića, Miroslava Antića, Dragana Lukića i mnogih drugih. Dakle, bila sam u sjajnom društvu, sa plavim zecom, plavim kitom, strašnim lavom, belim slonom i crnim telefonom, plavim čuperkom, cipelama koje se svađaju, tramvajima koji spavaju… Divno je rasti uz sve te sjajne rime i jezičko-poetske vratolomije.

Izvor: Detinjarije.com

Podeli tekst: