Piše: Jovana Papan
Došlo je doba kada su nam, na žalost, neophodni akademski obrazovani strućnjaci za igranje, doktori „igrologije“. Nekada su ti stručnjaci bila deca. U međuvremenu, ovi rođeni „igrolozi“ su pod naletom velikih promena koje je pretrpelo detinjstvo, pomalo zaboravila kako se igra. Igranje je postalo strogo isplanirano i izrežirano od strane odraslih, pa je mašta i kreativnost najmlađih postala nepotrebna. Ako odrasli dominiraju u dečjoj igri, deci mašta ničemu ne služi.
Gradove, urbane “kaveze” za odrastanje novih generacija, preplavile su metalne konstrukcije sa rogobatnim imenom “mobilijar”. Svaki deo mobilijara dolazi sa manje-više propisanim uputstvom za upotrebu, pa deca ne moraju mnogo da se trude da osmisle načine za igru. A nije ni poželjno da mnogo eksperimentišu, pošto imperativi bezbednosti to ne dozvoljavaju. Trava u parkovima nije za gaženje, drveće nije za penjanje. Da slučajno ne dođe do greške, prostori predviđeni za decu ograđeni su metalnim “rešetkama”.
Najzabavnije igralište na svetu – napravljeno je od đubreta!
Dok mi još uzdišemo od oduševljenja pred modernističkim konceptom bezbednih kaveza za decu zvanih dečija igrališta, oni koji su ovaj ideal, zahvaljujući bogatijim državama, odavno doveli do savršenstva – sada pokušavaju da ga se reše.
Uzbudljiva, avanturistička igra je u modi, a sa njom iskrsava i novi tip prostora za igru. Pojavila su se prirodna igrališta, opremljena deblima, kamenjem, granjem i vodom s jedne strane, i ona nalik deponijama, sa puno slobodnih delova koje deca mogu da koriste po nahođenju – sa druge.
Među predvodnicima novog pokreta slobodne igre je organizacija “Pop-Up Adventure Play” koja u Britaniji promoviše ideju igranja na svakom mestu i u svakom slobodnom trenutku – u muzejima, u parkovima, na parkiralištima i u praznim lokalima. Igranje mora da prati kretanje mališana, umesto da se čeka da oni dođu na prostore planski predviđene za igru, smatraju Morgan Lajhter-Saksbi i Suzana Lou, koje rade na doktoratu sa temom dečije igre, i koje su pre 10 godina osnovale ovu organizaciju. Njihovo geslo je da sve može poslužiti za igru – kartonske kutije, raznovrsne starudije – krpe, papir, žice… Svi koji žele da primene njihov koncept (već razvijen u 17 zemalja), mogu koristiti onlajn priručnike Pop-Up Play Shop Toolkit i Resource Pack. “Mnogi odrasli misle da se boje povređivanja dece, ali se zapravo plaše da puste decu da rade ono što sama žele,” objašnjava Lou zašto je neophodna promena svesti o dečijem igranju.
Avanturističko igralište “Zemlja” u Velsu još je nekonvencionalnije. Ovde deca pale vatre, penju se po drveću, koriste čekiće i testere i grade sama. Nadzornici igrališta ipak vode računa da ne bude zarđalih eksera na svakom koraku, pa nema ni opasnih povreda. Erin Dejvis, koja je snimila film o ovom igralištu, kaže da je uvidela koliko su deca sposobna i kreativna kada dobiju priliku da to pokažu. “Važno je da deca istražuju, eksperimentišu i testiraju sebe, preuzimajući rizike po svom izboru,” objašnjava ona.
Džeremaja Dokrej i njegova žena Erin Larsen nešto slično pokušavaju da sprovedu u delo s druge strane Atlantika. Otkrivši napušteni park u svom susedstvu u predgrađu Los Anđelesa, kupili su zemljište i krenuli na kurs kod Morgan Lajhter-Saksbi i Suzane Lou. Sada već dve godine razvijaju koncept slobodnih “pop-up” igrališta u svojoj zajednici. Još uvek se bore da pridobiju lokalne roditelje za svoju ideju, ali i da se izbore sa pravnim začkoljicama i doktrinom hiper-bezbednosti. Dokrej kaže da ima muke da objasni kompanijama za osiguranje kako su avanturistička igrališta često bezbednija za decu, jer ne pružaju iluziju o nepovredivosti, pa deca više vode računa o sebi dok se igraju.
Za razliku od Britanije, na američkim univerzitetima još vek ne možete steći diplomu iz “igrologije”, ali Lajkter-Saksbi i Lou se nadaju da će njihovi napori i napori drugih revolucionara igranja učiniti da se odrasli konačno povuku iz upravljanja dečijom igrom i prepuste je rođenim stručnjacima za ovu disciplinu – deci.
