I, evo sada miliona Deda Mrazeva, poput prednovogodišnje epidemije, eno ih na trgovima, ispred restorana, po tržnim centrima – svuda gde se može potrošiti novac
Deda Mraz, ili Božić Bata, ili Santa Klaus, Per Noel, Ded Moroz, kako god, i kako gde – više ne postoji. I više ga ne bi trebalo pisati velikim početnim slovima, jer se pretvorio u zajedničku imenicu. Takoreći u stvar. Izgubio je dušu, izgubio je svoje jedinstveno biće i razmnožio se u neverovatnom broju primeraka, pa je počeo da liči i na one groteskne plišane Diznijeve junake, koji svuda po svetu, preko čitave godine, šetaju ulicama i plažama, reklamirajući koješta i nudeći koješta.
Deda Mraz je kloniran, uništena je njegova tajna. Proteran je sa Severnog pola i oduzete su mu kočije i irvasi. Proteran je iz stvarnosti, a zauzimao je tako malo, tek desetak dana oko Nove godine, opstavši samo u pričama, među koricama slikovnica i knjiga, koje autore projekta „Kako prodati Deda Mraza“ svejedno ne zanimaju. Što se njih tiče, u pričama, u knjigama – može da postoji. Ali, priče su sada izgubile uverljivost, te se pod hitno moraju smestiti u daleku prošlost i ponuditi deci u izmenjenoj verziji, kao bajka: Bio jednom jedan Deda Mraz, pravi Deda Mraz, i živeo je na dalekom Severu. Leteo je kočijama po celom svetu i nosio deci poklone. Posle su ga klonirali, a on se naljutio na čitav ljudski rod, ali ne i na decu, i povukao se u neku pećinu. Otad ga više niko nikada nije video.
„Arhetipski vrednu sliku Deda Mraza neko je izvadio iz našeg kolektivnog nesvesnog i oskrnavio je, napravivši milione jeftinih, besmislenih kopija“
I, evo sada miliona Deda Mrazeva, poput prednovogodišnje epidemije, eno ih na ulicama i trgovima, ispred prodavnica, restorana, po tržnim centrima, ispred menjačnica – svuda gde se može potrošiti novac. Eno ih u službi jednog novog potrošačkog društva koje je odbacilo duhovnost i prigrlilo banalnost.
