Dela Uroša Đurića u kolekciji bečkog muzeja „Albertina“

GOTOVO mi je nestvarno što su moja dela ušla u muzej kakav je „Albertina“, koji je u rangu „Luvra“ ili „Ermitaža“. Tu se čuva jedna od najvećih svetskih zbirki crteža i grafike, dela Leonarda, Brojgela. Kod njih je onaj čuveni Direrov „Zec“… Kada pomislite na sva ta imena, mozak vam se pomuti. Veoma je čudno što ću se uopšte naći na mestu koje raspolaže takvim dragocenostima.

Ovako Uroš Đurić reguje na vest da je sedam njegovih radova iz serije „Bespredmetna autonomija“ (figurativna slika velikog formata i šest manjih, apstraktnih, koje su svojevrsna posveta Maljeviču) ušlo u stalnu kolekciju znamenitog bečkog i svetskog muzeja. Slikar uvažen na našoj, ali i evropskoj sceni, široj javnosti poznat i po seriji filmova „Mi nismo anđeli“, ali i kao sveznalica – tragač iz kviza „Potera“, nije još upoznat s time kako su njegovi radovi dospeli u „Albertinu“, osim što ga je muzej obavestio da će od sada pa ubuduće tamo ostati.

– To su dela koja su bila u zbirci jednog od najvećih kolekcionara u Austriji, Karla Hajnca Esla, vlasnika poznate franšize „Baumaks“, koji je bio primoran da proglasi bankrot – priča Đurić. – Moja dela otkupio je posle izložbe „Krvi i med“, koju je 2003. radio Harald Zemen. Bio je to prvi put da jedan značajni svetski kustos, dvostruki komesar Bijenala u Veneciji, posveti postavku savremenim umetnicima sa Balkana.

Oni koji prate rad ovog slikara znaju da je, uz vizuelnu umetnicu Milicu Tomić, već decenijama prisutan u likovnom životu Austrije.

– Nismo se toliko mi orijentisali ka austrijskoj sceni, koliko su nam oni otvorili vrata, pokazavši interesovanje za naš rad – objašnjava naš sagovornik. – Izlagali smo u njihovim najznačajnijim institucijama, priznatim u Evropi i svetu, poput bečkog „Kunsthalea“, Muzeja „Ludvig“, „Štajerske jeseni“ u Gracu… Sve to je podiglo vidljivost naših dela na internacionalnoj sceni.

Serija „Bespredmetna autonomija“, sa kojom je sada ušao u bečki muzej, bila je za njega veliki iskorak u drugoj polovini devedesetih. Zahvalan je Mileti Prodanoviću, koji ga je tada nagovorio da upiše postdiplomske studije, ali i kustosima Branislavi Anđelković i Branislavu Dimitrijeviću, zato što su mu preko Centra za savremenu umetnost producirali radove.

– Posle jednog teškog, gotovo dramatičnog perioda, u kome sam imao problema i sa novcem i sa prostorom za rad, bio sam životno i umetnički učauren – priseća se umetnik. – Kao stvaraocu u rastu i razvoju izašli su mi u susret, stavili me na budžet, tako da nisam plaćao školovanje na postdiplomskim studijama. Tu je nastao početni impuls za ciklus ovih radova. Šest malih radova napravio sam u ateljeu Tanje Ostojić, koja je takođe tada stvarala nešto inspirisano Maljevičem.

A za izložbu na koju su ga 1997. pozvali Anđelkovićeva i Dimitrijević dobio je hiljadu maraka da izvede svoje delo:

– Tako sam prvi put i imao priliku da napravim nešto većeg formata. Ta slika je sad u „Albertini“ – objašnjava Đurić, i ističe i podršku dobijenu od istoričara umetnosti Dejana Sretenovića i Lidije Merenik (o ovom ciklusu objavila je svoj prvi članak časopisu „Flešart internešnal“). – To su stvari koje su u korenu svega što mi se sad desilo sa ulaskom u „Albertinu“.

Autonomija, iz naslova ciklusa, koju je tada proglasio i manifestom, sa kolegom Stevanom Markušem, još mu je važna:

– I dalje samostalno finansiram svoju umetnost, nemam čak ni nekog značajnijeg zastupnika. Sarađujem uspešno sa beogradskom galerijom „Iks vitamin“, na principu međusobnog uvažavanja i visokih profesionalnih standarda. Suštinski sam nezavistan i u potpunosti živim od onog kako mi je rad valorizovan. Ta nezavisnost mi je dala sve: mir, slobodu izražavanja. A možda mi je oduzela neki mogući glamurozniji život.

Zarad višeg standarda, kaže, nije pristao da u umetnosti eksploatiše popularnost stečenu u drugim medijima:

– U tome se ne bih osećao ugodno, a možda bi mi i skratilo život. Tako da je ovo za mene ona potrošnja života koju mogu da iznesem. Mnogo je važno razumeti sebe i otkriti samoodržive modalitete, u kojima se osećate kao slobodna ličnost – zaključuje Uroš Đurić.

URBANI GERILAC

JEDNO Đurićevo delo upravo je na izložbi „…ako utopija uspe…“ u Galeriji DOB, na kojoj su izloženi radovi rokera-umetnika:

– Moja muzička karijera, kao člana benda „Urbana gerila“, bila je kratka, strelovita – kaže sagovornik. – Životnim opredeljenjem ostao sam vezan za rokenrol ambijent. Deo sam tog miljea, iako sam se profesionalno opredelio za vizuelnu umetnost.

Izvor: Novosti