Brodila je jednog decembarskog dana Zima na svojoj velikoj oblačnoj lađi i posmatrala šta se na zemlji radi. Spuštala se prvo do iznad planina, pa onda sve niže, skoro do samih njiva. Htela je da vidi da drveću nije mnogo hladno, da polja nisu, onako nepokrivena, promrzla. I svugde u putu naiđe na drveće skočanjeno od hladnoće, na polja koja su se toliko ježila, da je svaka biljčica na njima bila oštra kao igla. Srce se staroj zimi stište od tuge kada to vide, pa se reši da pokrije čime zemlju, da joj toplije bude. Zato se obrati svojim kćerima pahuljicama koje su pored nje plovile na oblacima:
Ozeble su njive,
ozebla je staza
od studena mraza.
Sad gubere, kćeri,
Što god brže znamo
da za njih otkamo.
Guberima toplim,
kada ih iščemo,
da sve pokrijemo.
Pahuljice su bile vrlo poslušne pa prionu na posao. Za nekoliko trenutaka satkaše gubere za polja i njive, te se zemlja malo zgreja i raspoloži. Ali guber koji je pokrio zemlju nije bio toliko veliki da umota i rastinje što se kočilo od studeni, te Zime, čim bi svršen taj posao, reče:
Pahuljice,
kćeri bele,
sa oblaka
doletele,
brzo, dokle
niste sele,
da otkamo
bunde bele
za borove
i za jele.
Neka lenja stvorenja ne bi odmah s jednog posla pohitala na drugi, a one sve uglas radosno odvrate:
Samo reci,
dobra mati,
brzo ćemo
odatkati
podugačke bunde,
do samoga tla,
da nam ne ozebe
jela zelena;
podebele bunde,
s podlanice tri,
da nam ne ozebu
mladi borovi.
Za tili čas četinari su dobili bunde iz kojih im je nos jedva virio. Bilo je divota pogledati goru u tako novom lepom odelu. Zečevi osetivši da im je postalo toplije u skloništima iskoče napolje da vide šta se dogodilo i zadivljeni stanu pred tom lepotom. Tek posle nekoliko časaka, kad su malo došli k sebi, stanu veselo da skaču po snegu udišući žedno njegov sveži miris koji divljač toliko voli. Za to vreme je Zima bila već doplovila do listopadnih šuma, te su i njih njene kćeri obukle u bele kabanice i bunde. Posle toga već malo umorne od posla htednu one na bregu da se odmore, ali Zima spazi gde drveću iz rukava vire skočanjene šake i prsti, pa doviknu kćerima:
Ne može se, kćeri,
danas jošte sesti.
Rukavice tople
treba odmah plesti
za zemljine šake
hrašća i bukava,
za ručicu breze,
da se ne smrzava.
Kako ona to reče pahuljice polete s brega sve opet uglas govoreći:
Samo, mati,
kaži ti,
brzo ćemo isplesti
rukavice pune
od debele vune,
nekom s prstom jednim,
nekom s prsta pet.
Rukavice imaće
začas ceo svet.
Dok si okom trenuo, sva šuma zbilja dobi rukavice. Ptice koje su bile navikle da sleću na gole šake drveća zbunjeno su sada posmatrale šumu. Poneka bi pavši bukvi na ruku stresla s nje belu rukavicu, ali bi pahuljice odmah isplele drugu. Tako se brzo svuda proču da Zima ide sa svojim kćerima te deli pokrivače i odelo. Zato je mnogo rastinje kad ga slučajno mimoiđu i ne odenu zvalo njih i tražilo: ko bundu, ko kapu, ko čizme i rukavice. S jedne strane je pozivalo žbunje:
Dobre sestre,
pahuljice,
spletite nam
šubarice,
bojimo se
kijavice.
Izdaleka su dovikivale topole:
Mrznemo se
bez odela
u sutonu sivom.
Uvite nas
kô vretena
mekanim predivom.
S treće strane su molili jablani:
Pahuljice,
sestre mnoge,
tako vam imena,
šijte za nas,
jednonoge,
čizme do kolena.
Kad su stigle u dolinu, i stare vrbe su ih dočekale s molbama:
Deca nam
povazdan plaču,
smrzla se
od zime.
Spletite im
kapuljaču
da i ona
utople se čime.
Pahuljice su i same na sve strane hitale, odevale, obuvale, a i mati Zima ih je neprestano bodrila:
Nek vam ruke, kćeri,
kao vetar lete.
Neka jedna mota,
neka druga plete.
Na razboju jedna
neka veže niti,
a druga po njima
neka tka i kiti.
Kad se noć stala spuštati već je sve na zemlji bilo odeveno i obuveno i mirno počivalo, pa se i Zima spremala da sa svojim kćerima otpočine. Ali u tom času spazi kako u nekom selu seljaci krpama i slamom zatiskuju pukotine svojih trošnih kućica, da ih vetar ne bi produvao, pa pomisli što da ne pomogne ljudima kad je rastinju i poljima pomogla pa reče pahuljicama:
Pogledajte
krovinjare,
manje su od lula.
Na krov njima
napadajte,
da bude ko kula.
Pukotine
zatisnite
kuda vetar duva;
treba naša
ruka, deco,
i ljude da čuva.
One odmah ispune majčinu zapovest, umotaju dobro kućice da ne zebu, ostavivši im samo prozore i vrata nezavejana. Seljaci kraj ognjišta namah osete da im je toplije pa se blago nasmeše znajući da su to bele ruke pahuljica kuću uvile i ustanu da pogledaju kroz prozorče. Napolje zbilja kroz suton ugledaju čitava bela kola i rojeve i začuju meki, tako poznati, glas:
Niko ne zna
što mi znamo,
da pletemo
i da tkamo,
belu pređu
da motamo.
Što ko ne zna,
mi umemo,
za čas tili
mi iščemo
celom svetu
odećicu,
celom svetu
obućicu,
za svu zemlju.
Izvor: Detinjarije.com
