Opšte mesto: dete plače i viče nasred prodavnice, roditelj u panici gubi kontrolu, okolina negoduje, poneko i cokće. Kako se nositi sa ovom situacijom – objašnjava porodična savetnica Nina Hofman.
Scena u prodavnici: mama, četvorogodišnji sin
– Mamaaa, mama, hoću sladoled, kupi mi.
– Ne, mili moj, danas je hladno, ne jedemo sladoled, kad je hladno, možeš da se razboliš.
– Ali mamaaa, hoćuu, neću da se razbolim, obećavam.
– Ne možeš to da obećaš, grlo može da te zaboli od hladnog.
– Ne može! Kupi mi sladoled!
– Ne, dušo (vuče sina za ruku) danas neće biti sladoleda, vrlo je hladno. I danas si već jeo slatko, a ne sme da se jede mnogo slatkog jer to nije dobro za zdravlje.
– (Opire se, sa suzama u očima) Ali ona (pokazuje na devojčicu sa sladoledom) jede. A ja danas nisam jeo sladoled! Maaamaaaa, hoću sladoled!!!
– (Počinje da gubi strpljenje, želi da zadavi majku one devojčice što joj je kupila sladoled) Rekla sam ne!
– (Histerično plače i vrišti) Hoćuuuuuuu sladoleeeeeeeed!
Ova scena može imati dva raspleta: ili majka ne može izdržati i kupuje sladoled, ili mora da izvlači napolje dete od čije vike se sve ori, uz prekorne poglede ili još gore – komentare prodavaca i kupaca. „Skandal“ može trajati prilično dugo, raspoloženje i majke i deteta je pokvareno.
Razmislimo o tome šta se ovde dogodilo? Dete je, kao što znate, impulsivno stvorenje, želje se u njemu rađaju slučajno, kad ugledaju željeni predmet (kao i kod odraslih), ali, za razliku od odraslih, koji u većini slučajeva umeju da regulišu svoje impulse (mada ne uvek), dete to još ne može. Pošto nije dobilo željeni rezultat, ono oseća razočaranje, oseća se loše, počinje da se ljuti, plače. Za razliku od odrasle osobe, dete ne može da se nosi sa ovim neprijatnim i teškim osećanjima. Jednostavno nije u stanju da pomisli da se ništa strašno nije dogodilo, da će sladoled dobiti neki drugi dan, da ima mnogo važnijih stvari na svetu od sladoleda, da umesto njega može tražiti nešto drugo što će mu popraviti raspoloženje. Ukratko, sve što svakoga od nas može da uteši u stanju razočaranja, detetu jednostavno neće pasti na pamet.
Dete razume samo prost niz: želim → ne daju mi → loše se osećam bez toga → pokušavam na sve meni dostupne načine da dobijem ono što želim. A dostupni načini su ponavljanje tražnje, plakanje, histerija. To je sve od sredstava kojima ono raspolaže da bi postiglo svoj cilj.
A mama? Mama ima tešku dilemu: s jedne strane, želi da detetu bude dobro i s tim u vezi je gotovo na sve spremna. S druge strane, ona zna da je sladoled u ovoj situaciji loš, ali njen sin to ne razume. Želi da se dete oseća dobro, ali da mu ne da sladoled. A to dvoje ne ide zajedno, pa počinje da se ljuti na sebe, na dete, na neodgovornu majku koja je ćerki kupila sladoled i time joj zakomplikovala situaciju, konačno, oseća se potpuno bespomoćno pred detetom koja vrišti. Obuzima je čitav spektar negativnih osećanja, o kojima uopšte ne razmišlja jer pokušava da smiri dete. Želela bi ili da propadne u zemlju, ili da se to odmah završi. Da li ima mehanizam pomoću kojeg ovu situaciju može da reši na drugačiji način?
Da, odrasli imaju ovaj mehanizam i mi možemo da ga koristimo da pomognemo i svojoj deci i sebi.
Unapred se pripremite
Pre nego što odemo u prodavnicu, možemo da zamislimo da je moguća takva situacija sa sladoledom ili nečim drugim. Zbog toga dete unapred upozoravamo da ne kupujemo ništa slatko, posebno sladoled, jer je napolju hladno. Ono će se, verovatno, uzjoguniti i tada mu možemo ponuditi neku atraktivnu zamenu. Na primer, kupite neku malu igračku ili nešto ukusno, ali da nije slatko. Na ovaj način delimično možemo izbeći onakve scene. Pored toga, kod kuće možete napravite trajno pravilo (za sve) u vezi sa slatkišima: kada, koliko i šta jedemo i da se uvek u takvim situacijama pozivamo na njega. Ovo roditeljima pojednostavljuje zadatak a detetu daje osećaj samopouzdanja – više ne zavisi od odluke roditelja, koja mu nije uvek jasna, već se, zajedno sa celom porodicom, pridržava opšteg pravila. Uočavate li razliku?
Dišite
Ako se već dogodilo što se dogodilo, pre svega savetujem vam da ne reagujete odmah, već da nekoliko puta duboko udahnete, dajući sebi vremena da razmislite i izmerite za i protiv sladoleda. Ako je konačni rezultat „protiv“, moramo shvatiti kakva će reakcija slediti i biti spremni za nju.
Priznajte detetova osećanja
Nakon prve manifestacije detetovog otpora, mnogo pre upadanja u histeriju, čučnite i, gledajući mu u oči, recite: „Vidim da si veoma razočaran i da se ljutiš – potpuno te razumem. I meni bi bilo teško da ne dobijem nešto što baš želim. Daj da te zagrlim i da zajedno razmislimo šta ti sada može pomoći, a da nije sladoled. Sigurno ćemo naći rešenje.“ Ovo treba reći potpuno smireno, saosećanje i želja da se pomogne treba da budu iskreni.
Ponudite izbor
Dete bi trebalo da shvati da mu je korisno da se što pre smiri, pa mu možete ponuditi izbor: „Biraj – sada se brzo smiriš, a onda ćemo imati vremena da se igramo kod kuće / gledamo crtani film / idemo na igralište / sve što vam se čini odgovarajuće, ili ću morati da te odvedem odavde, iako će mi biti veoma neprijatno, i onda više nećemo moći da radimo šta želimo.
Obećajte da ćete kupiti drugi put
Može biti od pomoći mogućnost dobijanja sladoleda ne sada, već sutra / za vikend / kada krenemo kod babe.
Šta NE radimo:
NE govorimo „rekla sam“
Roditeljski autoritet se ne gradi na ultimatumu „Biće kako ja kažem“, već u „Odlučujem za dete ono što ono još nije u stanju da odluči samo“. Roditelj uočava i prihvata „loše“ stanje deteta i pomaže mu da se nosi sa negativnim osećanjima.
NE ljutimo se na dete
Često se roditelji vređaju i ljute na dete zbog onoga što im priređuje. A dete ništa ne priređuje nego se to njemu događa. Ako se ljutimo na njega, postajemo isto tako bespomoćno dete kao i ono, i „obračunavanje“ prelazi na nivo svađe deteta sa detetom, dok bi u stvari to trebalo da bude razgovor odrasle osobe i deteta.
Detetu NE objašnjavamo da će se razboleti od sladoleda i da je sladoled loš
Za dete je sladoled dobar, jer udovoljava njegovoj želji, a o „lošoj strani sladoleda“ ono ništa ne razume, jer je u njegovoj glavi veza između događaja čisto teoretska. Deca ne mogu da razmišljaju hipotetički, za njih se sve dešava ovde i sada.
NE vučemo dete na silu
Pre nego što odvedemo dete s lica mesta, moramo ga unapred upozoriti na to i dati mu mogućnost izbora.
NE obraćamo pažnju na druge
Na tamo neku baku u kaputu ili drsku prodavačicu koja cedi kroz zube nešto neprijatno u vašem pravcu. Nije nas briga šta će prisutni pomisliti o nama ili o našem detetu, bavimo se SAMO sobom i svojim detetom. Nema ništa skandalozno u činjenici da dete plače na sav glas. To se dešava apsolutno svima i to je nezaobilazan deo odrastanja i razvoja.
Prevela: Vesna Smiljanić Rangelov
Izvor: Detinjarije.com
