Ovaj članak će se mnogima učiniti čudan, zato što ga je napisao psiholog.
Kao što je poznato, psiholozi nas asociraju na razgovore o istraumiranom unutarašnjem detetu koje živi unutar svakog odraslog čoveka. Psiholozi su poznati i po tome što pomažu klijentu da izleči to dete u sebi, da bi čovek počeo da živi normalanim životom, s radošću.
Primećujem da je naše vreme epoha detocentrizma. Izmučena, nedovoljno voljena i nepravilno odgajana odrasla deca žele drugačije detinjstvo za sospstvenu decu. Popularni su razgovori o „svesnom majčinstvu“, dojenju skoro do treće godine, „japanski sistem vaspitanja“, vaspitanje bez zabrana, umesto čega se savetuje odvlačenje pažnje kod deteta na nešto drugo i mnogo drugih čudnih stvari koje kod mene lično izazivaju tužan osmeh.
Takva želja roditelja se može razumeti, posebno kod onih koji su prošli psihoterapiju i sada znaju kako predivan može biti život bez nervoze i ožiljaka od duševnih trauma. Ali postoji niz pitanja koje bi bilo korisno postaviti sebi i razmisliti o posledicama.
Dete nije igračka, to nije živa lutka koja se može do punoletstva držati u kući, u stakleniku, a onda će odjednom, nekim čudom, da postane mudar, zreo čovek koji će ostvariti sebe u životu i društvu. Detinjstvo, adolescencija – to su pripremni tečajevi za život u svetu odraslih, u našem svetu.
(…)
Da li ste primetili, da su najdublji i najzanimljiviji ljudi oni čije je detinjstvo teško nazvati idealnim i bezbrižnim. Svi su oni prošli neku dramu u detinjstvu. I kada oni zaleče svoje rane kod psihologa, njihov život postaje radostan, a ta dubina ostaje sa njima.
A deca sa bezbrižnim detinjstvom su po pravilu veoma dobri, saosećajni, prijatni u komunikaciji, ali dubinu i snagu koju imaju ona istraumirana, nedovoljno voljena, teška deca – oni nemaju.
Otuda i moj paradoksalan zaključak koji, uprkos tome što sam psiholog, glasi ovako: cenite svoje iskustvo, kakvo god da je teško i bolno bilo. Problematično detinjstvo, pakao kroz koji ste morali proći – to je cena snage i dubine koju ne biste imali da su vam bili bolji uslovi o kojima ste uvek maštali.
Nosite svoje rane psiholozima, ozdravljajte pomoću terapije i budite zahvalni svojim užasnim roditeljima, lošoj porodici, siromaštvu i svim drugim teškoćama koje su vas napravile takvima kakvi ste danas.
A odgajajući decu, znajte da kako god dobri roditelji bili, oni će uvek imati zašto da se požale na vas psihologu. I kako god užasni roditelji da ste bili, vaša deca će imati razloga da vam se zahvale. Deca – to su mali odrasli ljudi, koji bezuslovno zaslužuju poštovanje i dobrotu.
Ako je vaše dete postalo teško i nepodnošljivo – idite sami na ličnu terapiju ili psihološku konsultaciju. Ali ne čudite se ako vam specijalistA kaže da je potrebno raditi s vama, a ne sa detetom. A po završetku tog rada, dete će se na čaroban način izmeniti i postati dobro, iako ga uopšte niko nije dirao ni ispravljao – uobičajeno čudo, koje se veoma često dešava u psihološkoj praksi.
Izvor: Poznaj sebe
