Cenite svoje iskustvo, kakvo god da je teško i bolno bilo. Problematično detinjstvo, pakao kroz koji ste morali proći – to je cena snage i dubine koju ne biste imali da su vam bili bolji uslovi o kojima ste uvek maštali.
Ovaj članak će se mnogima učiniti čudan, zato što ga je napisao psiholog.
Kao što je poznato, psiholozi nas asociraju na razgovore o istraumiranom unutarašnjem detetu koje živi unutar svakog odraslog čoveka. Psiholozi su poznati i po tome što pomažu klijentu da izleči to dete u sebi, da bi čovek počeo da živi normalanim životom, s radošću.
Primećujem da je naše vreme epoha detocentrizma. Izmučena, nedovoljno voljena i nepravilno odgajana odrasla deca žele drugačije detinjstvo za sospstvenu decu. Popularni su razgovori o „svesnom majčinstvu“, dojenju skoro do treće godine, „japanski sistem vaspitanja“, vaspitanje bez zabrana, umesto čega se savetuje odvlačenje pažnje kod deteta na nešto drugo i mnogo drugih čudnih stvari koje kod mene lično izazivaju tužan osmeh.
Takva želja roditelja se može razumeti, posebno kod onih koji su prošli psihoterapiju i sada znaju kako predivan može biti život bez nervoze i ožiljaka od duševnih trauma. Ali postoji niz pitanja koje bi bilo korisno postaviti sebi i razmisliti o posledicama.
Dete nije igračka, to nije živa lutka koja se može do punoletstva držati u kući, u stakleniku, a onda će odjednom, nekim čudom, da postane mudar, zreo čovek koji će ostvariti sebe u životu i društvu. Detinjstvo, adolescencija – to su pripremni tečajevi za život u svetu odraslih, u našem svetu.
(…)
Da li ste primetili, da su najdublji i najzanimljiviji ljudi oni čije je detinjstvo teško nazvati idealnim i bezbrižnim. Svi su oni prošli neku dramu u detinjstvu. I kada oni zaleče svoje rane kod psihologa, njihov život postaje radostan, a ta dubina ostaje sa njima.
A deca sa bezbrižnim detinjstvom su po pravilu veoma dobri, saosećajni, prijatni u komunikaciji, ali dubinu i snagu koju imaju ona istraumirana, nedovoljno voljena, teška deca – oni nemaju.
Otuda i moj paradoksalan zaključak koji, uprkos tome što sam psiholog, glasi ovako: cenite svoje iskustvo, kakvo god da je teško i bolno bilo. Problematično detinjstvo, pakao kroz koji ste morali proći – to je cena snage i dubine koju ne biste imali da su vam bili bolji uslovi o kojima ste uvek maštali.
Nosite svoje rane psiholozima, ozdravljajte pomoću terapije i budite zahvalni svojim užasnim roditeljima, lošoj porodici, siromaštvu i svim drugim teškoćama koje su vas napravile takvima kakvi ste danas.
A odgajajući decu, znajte da kako god dobri roditelji bili, oni će uvek imati zašto da se požale na vas psihologu. I kako god užasni roditelji da ste bili, vaša deca će imati razloga da vam se zahvale. Deca – to su mali odrasli ljudi, koji bezuslovno zaslužuju poštovanje i dobrotu.
Ako je vaše dete postalo teško i nepodnošljivo – idite sami na ličnu terapiju ili psihološku konsultaciju. Ali ne čudite se ako vam specijalistA kaže da je potrebno raditi s vama, a ne sa detetom. A po završetku tog rada, dete će se na čaroban način izmeniti i postati dobro, iako ga uopšte niko nije dirao ni ispravljao – uobičajeno čudo, koje se veoma često dešava u psihološkoj praksi.
Izvor: Poznaj sebe
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Slavimo samoživost i samodovoljnost, a prevrćemo očima na nenajavljene posete i porodična okupljanja
Piše: Željka Kurjački Stanić, psiholog i psihoterapeut Danas sam čula da je jedna američka država donela zakon da se roditeljima koji ne ispoštuju želju svog PETOGODIŠNJEG deteta da promeni pol,...
Dete nije igračka koja se može do punoletstva držati u kući a onda odjednom postati mudar, zreo čovek
Ovaj članak će se mnogima učiniti čudan, zato što ga je napisao psiholog. Kao što je poznato, psiholozi nas asociraju na razgovore o istraumiranom unutarašnjem detetu koje živi unutar svakog...
Kriminolog dr Ivana Stevanović: Deca su nam postala roboti jer dobijaju telefon sa godinu ili dve!
Dr Ivana Stevanović, direktorka Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja, istakla je danas na televiziji K1 da moramo da uđemo u pravi proces žaljenja i pre svega u proces podrške...
Psiholog Tijana Mirović: Ne misle i ne osećaju svi isto, ne dižimo tenziju onda kada treba da je spuštamo
Piše: Tijana Mirović, psihoterapeut Bilo bi jako mudro da spavam, ali od 4:45 ne mogu. Pa kad već ne mogu, hajde da napišem nešto što mi je važno. Možda bude...
Nema komentara.