Ako postoji jedno zlatno pravilo interakcije između roditelja i deteta, mogli bismo da ga sumiramo u samo nekoliko reči: pružajte više i očekujte više. Ovaj aksiom prikazuje odnos između količine emocionalne i saosećajne interakcije koju nudimo našoj deci i njihove sposobnosti da budu na nivou izazova ili udovolje zahtevima koje im postavljamo.
Iako to može da zvuči jednostavno, mnogima od nas nije lako da poslušaju ovaj savet.
Imamo prirodnu sklonost da se povlačimo i dajemo deci manje sebe kada nas ona razočaraju ili frustriraju. Suočeni s prkosnom neposlušnošću, ponekad se ljutimo. Možda se u pokušaju da ugušimo gnevnu reakciju povlačimo, odlazimo ili zaokupljamo kućnim poslovima. Možda čak mrmljamo u bradu: „Posle svega što sam učinio za njega, on ne želi čak ni…“
U takvoj situaciji, osim što je pod pritiskom vaših očekivanja, dete se istovremeno oseća nezbrinuto. To će dvostruko opterećenje verovatno da u njemu izazove osećanja ljutnje i frustracije. Kad bi bilo u stanju da jasno izrazi tu dvojnost, izlanulo bi nešto kao: „Šta? Pospremiti igračke? Dok ti čak ni ne želiš da me uzmeš u naručje i pomaziš?“ Uglavnom će dete s više entuzijazma reagovati na vaša veća očekivanja bilo da je to spremanje igračaka, obuzdavanje agresije prema vršnjacima u vrtiću ili deljenje svojih stvari s drugima ako oseća da dobija obilje umirujućeg emocionalnog melema, udruženog s čvrstim ali nežnim granicama i vođstvom.
Osnovnim stavom povećanog davanja i očekivanja takođe podstičete detetovu sposobnost da savlada očekivane izazove bez povlačenja u impulsivno, zahtevno ili labilno ponašanje. Na primer, ako su mama ili tata radili do kasno prošle nedelje i cela porodica je napeta, dete može izraziti svoju frustraciju kroz mnoge negativnosti. Svesno povećanje količine pažnje i zajedničke igre na podu u takvim periodima može stvoriti atmosferu u porodice u kojoj će svako želeti da udovolji onom drugom.
Važno je osigurati detetu prisutnost roditelja ili druge odrasle osobe koja ga voli tokom većeg dela dana van škole
Verovatno je očigledno, ali ipak treba spomenuti da je u današnjem svetu praktično nemoguće istovremeno davati i očekivati više kada živite u finansijskom škripcu, a slobodnog vremena je sve manje. Kada su oba roditelja zaposlena i dolaze kući u pola osam uveče, ostaje im svega sat ili dva pre detetovog odlaska na spavanje da se bave „davanjima i očekivanjima“. Roditelji koji u najboljoj nameri pokušavaju da se nose s takvim rasporedom mogu nadoknaditi izgubljeno vreme tokom vikenda ili godišnjeg odmora. Međutim, ostaje činjenica da deca cvetaju kada im roditelji daju više i očekuju više, ili kada tokom svakoga dana imaju predanog staratelja.
Kao što smo ranije razmotrili, korisno praktično pravilo dečjeg vaspitanja jeste osigurati detetu prisutnost roditelja ili druge odrasle osobe koja ga voli tokom većeg dela dana van škole. U porodicama u kojim su oba roditelja zaposlena, jedan od mogućih planova podizanja deteta jeste onaj koji nazivamo „rešenje na tri četvrtine“: oba roditelja rade dve trećine vremena umesto puno radno vreme ili jedan roditelj radi pola radnog vremena dok drugi radi puno radno vreme. U drugim porodicama srdačna dadilja ili baka može da pruži deci presudnu interakciju i pažnju.
Naravno, naše rešenje „na tri četvrtine“ nije opcija za samohranog roditelja koji mora da radi kako bi obezbedio hranu ili za oba roditelja koji moraju da rade puno radno vreme kako bi zadovoljili osnovne potrebe svoje dece. U takvim okolnostima, roditelji treba da omoguće deci koliko god je moguće “floor time” interakcije, a ne da se oslanjaju da će televizija zabavljati njihove mališane tokom tih dragocenih sati koje provode zajedno. Kada deci omogućavamo što više takvih interakcija, ona osećaju da se o njima brinemo i da imamo dobre namere. Isto se odnosi i na roditelje koji imaju finansijske mogućnosti i dovoljno vremena da se druže sa svojom decom, pa ipak biraju druge opcije. I oni moraju da razmisle o tome koliko vremena istinski brinu o svojoj deci i vode ih.
Kada postoji sukob između reči koje dete čuje i toga šta oseća u našim gestovima, gotovo uvek će poverovati gestovima
Kako bismo „davali više i očekivali više“ korisno je razmotriti kako se roditelj ophodi prema detetu. Svi smo svesni prečestih slučajeva zlostavljanja i zapostavljanja kojim su u našem društvu pogođena mnoga deca. Potrebna nam je bolja ekonomija i bolja socijalna podrška i programi za porodice i roditelje u svrhu sprečavanja takvih strašnih situacija.
Međutim, postoje korisni obrasci u tipičnim interakcijama između roditelja i dece, a iziskuju malo napora. Ti obrasci se prenose putem roditeljevih raspoloženja i emocionalnog zona.
Dete može da oseti preko izraza lica, tona glasa i položaja tela kako se mi osećamo u vezi s nečim. Ako mi u besu pokazujemo zube, ali uspevamo da dobro kontrolišemo glas i kažemo: „Ti si tako dobro dete!“ zato što želimo da zadržimo pozitivan stav, većina dece će osetiti istinske emocije koje se skrivaju iza naših reči.
Dete čita naše facijalne, telesne i vokalne gestove mnogo pre nego što je u stanju da govori. Kada postoji sukob između reči koje dete čuje i toga šta oseća u našim gestovima, gotovo uvek će poverovati gestovima. Kao što bismo i mi ispravno protumačili ugrožavajući položaj tela i glas stranca u tamnoj uličici koji nam maše i kaže: „Ja sam dobra osoba, dođi ovamo.“
Znači li to da, kada smo ljutiti, treba da vičemo na dete i zastrašujemo ga? Apsolutno ne! Međutim, to znači da najbolje prilike za pohvalu nisu one kada smo ljuti ili pokušavamo da kontrolišemo svoju frustraciju. Umesto toga, pohvalu je najbolje iskazati kada smo opušteni i uistinu zadivljeni nečim što je dete učinilo. Što je još važnije, treba biti maksimalno uključen u kontinuirani dijalog podrške sa rečima i bez njih. Naša će nam deca oprostiti povremena razočaranja, razdraženost ili ljutnju koju osećaju u našem društvu ako doživljavaju da je opšti ton naših interakcija s njima ispunjen toplom podrškom, brigom i ljubavlju.
Naša deca zahtevaju više brižnosti i podrške nego mi i čak su osetljivija na naše emocionalne hirove. Starija deca ili odrasli mogu da analiziraju svoja osećanja kada emocionalna podrška nije dostupna, ali su mala deca često zbunjena tom naglom promenom raspoloženja roditelja i mogu sebe same da okrivljuju za to. Ona mogu osećati da su na neki način odgovorna za nastalu situaciju i da su „loša“. Ponekad je njihov osećaj krivice udružen s ljutnjom na roditelja i zato je važno ulagati svesne napore da budemo dostupni deci i da se prema njima ophodimo na najbolji mogući način. Svako mora da nauči da se nosi s određenim stepenom nesigurnosti, ali je deci potrebna uteha i podrška roditelja. Naravno, i mi tražimo svoje trenutke odmora. Pokušajte da odvojite vreme da napunite baterije ili da neko popodne ili veče budete sami dok vaš supružnik ili dadilja čuvaju decu.
Odrasli koji su se kao deca često suočavali s osećajem nesigurnosti u svojim važnim odnosima, mogu zadržati loš stav prema sebi i često osećati potisnutu ljutnju, naročito ako se takvi obrasci ponavljaju. Oni mogu pokušati da prikriju takve neprijatne osećaje različitim strategijama ili odbranama. Mogu jednostavno da izbegavaju intimnost, da se lako osete poniženo, da insistiraju na tome kako nikada ne greše ili da osećaju da su „loši“. Međutim, brižni odnosi puni razumevanja u zrelim godinama mogu da budu vrlo korisni za rad na takvim osećanjima.
Roditelj treba da se pozabavi svojim ponašanjem i da otkrije zabrinjavajuće obrasce na vreme
Drugi emocionalni obrazac (ponekad potkrepljivan rečima) koji se sukobljava s načelom „većeg davanja i očekivanja“ pojavljuje se kada se roditelji ne povuku, nego umesto toga zastrašuju dete svojim preteranom ljutnjom i energičnošću. Taj obrazac zastrašivanja ima eksplozivni kvalitet; roditelji mogu da deluju kao da kipe od uznemirenosti. Iako uglavom mogu da se dobro kontrolišu, dete kontinuirano oseća pretnju sudnjeg dana.
Budući da niko od nas ne želi da zastrašuje svoje dete ili da deluje emocionalno prazno, treba se pozabaviti sopstvenim ponašanjem i videti možemo li kod sebe da otkrijemo te zabrinjavajuće obrasce. Često su najbolji pomagači u osveštavanju tih obrazaca naši supružnici ili dobri prijatelji, koji su osetljiviji na emocionalne tonove i ritmove koji zrače iz nas onda kada smo prisebni. Iako nije lako promeniti duboko usađene navike, čak i ako smo ih samo svesni, osetićemo veliku razliku. Ova osvešćenost unapređuje našu sposobnost predviđanja obrasca pre nego što postane suviše jak ili se prebrzo ponovi. To može da oslabi našu urođenu samoodbranu, pa ćemo se osećati slobodnije da upitamo svoju decu kako naše ponašanje utiče na njih. Na primer, ako upadnete u naročito povučeno ili neprijateljsko raspoloženje, a kasnije upitate svoje dete kako se ono pri tome osećalo, najverovatnije će odlučno zavrteti glavom i reći: „Nije mi se uopšte dopalo„. Takvo pitanje može detetu da bude od ogromne pomoći, zato što tada možete obnoviti topliju, još empatičniju vezu.
Odlomak iz knjige “Razvoj zdravog uma”
Autor: Stenli Grinspen
Izdavač: Eduka
Dečji psihijatar Stenli Grinspen je u svojim knjigama koje se bave temom roditeljstva razvio poznati metod komunikacije sa decom mlađeg uzrasta pod popularnim nazivom „vreme na podu“. U četrdeset godina dugoj karijeri Grinspen je stekao ugled prvenstveno zahvaljujući svojim istraživanjima ranog razvoja dece, a zatim i kao autor i predavač na Medicinskom fakultetu Univerziteta Džordž Vašington. Bio je vođa pokreta koji je razvijanje ljubavi u odnosima među ljudima smatrao ključnim za emocionalni i intelektualni razvoj deteta. Grinspenova mapa dečjeg razvoja priznata je od strane Američke akademije pedijatara kao vodič za pedijatre koji procenjuju razvojne sposobnosti male dece.U knjigama kao što su Prva osećanja (1985), Suštinsko partnerstvo (1989) i Politika igre (1993), Grinspen roditeljima nudi mapu razvojnih perioda kroz koje prolaze deca od rođenja do sedme godine života, tvrdeći da roditelji deci najviše mogu pomoći tako što će pola sata dnevno učestvovati u njihovim igrama. Ovo „vreme na podu“ uči decu kako da steknu samopouzdanje, preuzmu inicijativu, kako da steknu sigurnost s kojom će moći dalje kroz život.Grinspen je upotrebu ovog metoda proširio i na vaspitanje dece sa problemima u razvoju, posebno dece sa autizmom. Beri Brezelton, harvardski profesor i poznati pedijatar, kaže da je ovaj metod „značajan po načinu na koji nam pomaže da dopremo do dece u ranim stadijumima njihovog razvoja i damo im šansu da razviju svoj potencijal“.
