Psiholozi smatraju da je mališanima prepušteno da donose odluke za koje nisu spremni ni zreli. Evropa forsira zakone prevelikih sloboda za dete, kaže dr Vlajko Panović
MLADA mama i šestogodišnji sin, sa uputom pedijatra odlaze u laboratoriju da bi se uradila hitna analiza uzorka njegove krvi. „Mali“ čovek ne želi da da krv, a majka moli medicinsku sestru da sačeka da se dogovori sa sinom. Njih dvoje dugo razgovaraju, ali dete ipak odlučuje da neće to da uradi i oni odlaze iz zdravstvene ustanove.
Ovaj događaj od pre nekoliko dana u Beogradu, prema tumačenju psihologa, zapravo je samo kap u moru današnjih roditeljskih grešaka, prevelikog popuštanja i nedopustivog dozvoljavanja mališanima da sami donose važne odluke.
– Evropa forsira zakone prevelikih sloboda za dete, a takvi zakoni su protivni našem ustavu – kaže dr Vlajko Panović, psihoterapeut. – Roditelj je dužan da se do punoletstva brine o deci na najbolji način. A recimo, među zakonima koje smo usvojili je i onaj da roditelj nema pravo na uvid u zdravstveni karton svog deteta. Deci se daje preveliko breme odlučivanja o stvarima za koje nisu spremni, niti zreli da donose odluke.
Tako, po Zakonu o pravima pacijenata, deca sa 15 godina mogu sama da odlučuju o predloženoj medicinskoj meri. Devojčica u tom uzrastu ima pravo da odluči da li će da abortira i nije u obavezi da sve elemente saopšti roditelju. Međutim, još dok su mnogo mlađa, deca u sopstvenom domu imaju i previše „odrešene ruke“.
„I van roditeljaskog doma, u školi decu prati nedoslednost u vaspitanju i odnosu prema njima. – Ako dete ne dolazi na nastavu, ne poštuje to pravilo, trebalo bi da ga prati neka sankcija, ali to nije baš uvek tako – kaže Milena Oparnica, školski psiholog u beogradskoj OŠ „Jelica Milovanović“. – Odrasli različito tumače dečja prava i slobode, pa im ne postavljaju jasan obrazac. U nekim odeljenjima tako ima gomila opravdanih, a u drugim neopravdanih izostanaka.“
Većina mladih mama i tata, nesvesno, dozvoljavanjem deci da im se „popnu na glavu“, zapravo njima čini veliku štetu, smatra naš sagovornik. Deci su neophodne granice, koje mora da postavi roditelj, a one služe ne da ih sputavaju, već da ih usmeravaju. Granice su neophodne da bi dete razumelo realnost i okolnosti oko sebe, da bi moglo da se orijentiše ka poželjnim stvarima – lepoti, dobroti, skladu, redu, radu, organizovanosti, poštovanju drugih.
