Sva su deca u početku radoznala i samousmerena i tip U. Međutim, mnoga od njih postanu neangažovana, pokorna i tip S. Šta se to zbiva?

Odlomak iz knjige “Šta nas pokreće” Danijela H. Pinka (Laguna, 2011.)

Tip U i tip S

Operativni sistem Motivacija 2.0 negovao je i oslanjao se na ono što ja nazivam ponašanje tipa S. Ponašanje tipa S pokreću više spoljašnje želje nego unutrašnje. Takve ljude manje zanima zadovoljstvo koje pruža određena aktivnost, a više spoljašnje nagrade do kojih ta aktivnost vodi. Operativni sistem Motivacija 3.o – nadograđena verzija koja će biti u skladu sa novim načinima na koje organizujemo ono što radimo, razmišljamo o onome što radimo i radimo ono što radimo – oslanja se na ono što nazivam ponašanjem tipa U. Ponašanje tipa U pokreću više unutrašnje želje nego spoljašnje. Takve ljude manje zanimaju spoljašnje nagrade do kojih neka aktivnost vodi, a više zadovoljstvo koje ta aktivnost pruža.

Činjenice o tipu U

1. Tip U se stvara, a ne rađa. Svako tipa S može da postane tip U.

2. Tip U gotovo uvek ima bolji učinak od tipa S na duže staze. Ljudi koji su iznutra motivisani obično postižu više od onih koji traže nagradu.

3. Tip U ne prezire novac niti priznanje. Ali, za razliku od tipa S, oni mu nisu sami po sebi cilj.

4. Ponašanje tipa U obnovljiv je izvor. Predstavite sebi ponašanje tipa S kao ugalj, a ponašanje tipa U kao sunce.

5. Ponašanje tipa U dovodi do fizičkog i psihičkog blagostanja. Ljudi orijentisani ka autonomiji i unutrašnjoj motivaciji imaju veće samopoštovanje, bolje međuljudske odnose, i uopšte veće bagostanje od onih koji su spolja motivisani.

Tip U za roditelje i nastavnike:

Devet ideja za pomoć deci

Sva su deca u početku radoznala i samousmerena i tip U. Međutim, mnoga od njih postanu neangažovana, pokorna i tip S. Šta se to zbiva? Možda je problem u nama – u odraslima koji vodimo škole i porodice. Ako želimo da osposobimo mlade ljude za novi svet rada – i, što je još važnije, ako želimo da budu zadovoljni svojim životom – moramo da izbacimo sistem Motivacija 2.0 iz obrazovanja i roditeljskog vaspitanja.

Nažalost, kao i u poslovanju, postoji raskorak između onog što nauka zna i onoga što škole rade. Nauka zna ovo (a znate i vi, ako ste pročitali drugo poglavlje): Ako predškolskom detetu obećate lepu diplomu ako vam nacrta neki crtež, ono će vam ga vrlo verovatno nacrtati – samo što će onda sasvim izgubiti interes za crtanje. Međutim, uprkos ovim dokazima – i mada svetska ekonomija zahteva nerutinske, kreativne i konceptualne sposobnosti – previše škola sledi pogrešan pravac. Stavljaju još jači naglasak na rutinu, na prave odgovore i standardizaciju. I izvlače pun vagon „ako–onda“ nagrada – pice za pročitane knjige, ajpodove za dolaženje na časove, novac za dobre ocene na testovima. Mitom navodimo učenike na pokornost umesto da ih izazovom navedemo na angažman.

Možemo mi to bolje. I moramo. Ako želimo da uzgajamo decu tipa U, i u školi i kod kuće, moramo da ih usmerimo ka autonomiji, usavršavanju i svrsishodnosti. Evo devet načina da se otisnete na taj put: