Desilo se to davno, pre 15 godina, tada sam bila terapeut početnik i postupala sam onako, kako sada ne bi postupala. Na primer, sada na mojoj prvoj konsultaciji dece, prisutstvo članova porodice je obavezno od početka do kraja. A tada…
Došli kod mene roditelji i bukvalno «ostavili» na konsultaciju devojčicu od sedam godina. Prvašić u naočarima.
– Ona ne gleda ljude u oči, – rekli su, – i strašno muči našu mačku.
– A kako uči? – pitala sam.
– Uči sasvim normalno, ništa lošije o drugih, – odgovorili su roditelji.
– A ima li drugarica? – bilo je moje sledeće pitanje.
Roditelji su odgovorili nešto nerazumljivo i izašli, tvrdo kazavši da s devojčicom nešto treba činiti.
Ostale smo nasamo. Počela sam razgovarati, postavljati pitanja, što se zove, istraživati životnu situaciju.
Pokazalo se da je devojčica veoma pametna, pitanja razume, odgovara adekvatno, podržava razgovor. A u oči zaista ne gleda. To jest, uopšte!
Reč po reč, ja sam pomalo počela da shvatam tu devojčicu. Ljubavi je njoj u ovom životu mnogo falilo.
– Ti veoma voliš svoju mačku, zato je tako i stiskaš? – osenilo me je odjednom.
– Da, – govori devojčica i odjednom mi pogleda pravo u oči.
– Ti je tako silno voliš, da bi je prosto pojela?
– Da, – odgovara devojčica i produžava da mi gleda pravo u oči.
– Ljude ti, takođe, veoma voliš i nedostaju ti? I tako si ljuta na njih, da bi ih sve pobila, zato što oni tebe ne vole i ne obraćaju pažnju na tebe?
– Da, – i dalje gleda na mene.
– A u oči ti ne gledaš zato što se bojiš da će ljudi pročitati sve to u tvojim očima? I mržnju, i ljubav?!
– Da, – opet ponavlja devojčica, a oči ne sklanja.
Ušli su roditelji. Ne znam koliko sam im uspela objasniti o devojčici za preostalih 5-10 minuta.
Ali sam zato oči te devojčice zapamtila za ceo život.
A još sam zapamtila, kako je važno čoveku, svejedno da li je to odrastao čovek ili dete, da ga neko tačno shvata. Da ga razume makar u nečemu. Ta potreba – biti shvaćen – kod ljudi je veoma snažna. Kada na konsultaciji uspemo nekog tačno da shvatimo, makar na trenutak – to deluje isceljujuće i terapeutski. U tim momentima čovek oseća da ga istinski vide, vide ga onakvim kakav jeste.
U svakodnevnom opštenju ljudi ne vide jedno drugo, već vide adsku smesu iz sopstvenih projekcija, fantazija, idealizacija i demonizacija, etiketiranja i socijalnih stereotipa.
Kada je vas neko poslednji put, ne prosto gledao, nego Vas video?
Kada ste poslednji put Vi gledali na nekog i videli čoveka takvim kakav je, približno njegovu sištinu?
psiholog Glušaeva Olga Sergeevna
https://www.b17.ru/article/dev_glaza/
Izvor: Poznaj sebe
