Dezorganizovana vezanost: Šta ako nemam ka kome da trčim, a plašim se?

 Čuvena Strana situacija i obrasci vezanosti

Obrasci afektivne vezanosti ustanovljeni su na osnovu laboratorijske eksperimentalne procedure Strana situacija (M. Ejnsvort, 1978), U minijaturnoj drami sačinjenoj od osam trominutnih epizoda deca se izlažu separaciji od staratelja, ponovnom sastajanju, te kontaktu sa nepoznatom osobom u pristustvu ili odsustvu staratelja. Njihova ponašanja mogu se razumeti kao odgovor na kvalitet dotadašnjeg odnosa sa starateljem. Pre svega, ponašanja sigurno vezane dece odgovor su na doslednu dostupnost i responzivnost (reagovanje) staratelja: deca majku koriste kao sigurnu bazu iz koje kreću u istraživanje novog prostora, ali i kao utočiše u slučaju nevolje, odnosno pojave nepoznate osobe. Ovo je primarna strategija ponašanja dece u stresnoj situaciji. U slučaju kada staratelj nije dosledno dostupan i adekvatan, deca umesto primarne razvijaju neku od sekundarnih strategija. Iako spadaju u kategoriju nesigurnih, i ove strategije su i predvidljive i razumljive. Na primer, ponašanje dece sa izbegavajućim obrascem može se razumeti kao odgovor na dosledno nedostupnu majku, svodi se na nepokazivanje osećanja i netraženje kontakta sa majkom, odnosno starateljem. Ponašanje dece sa ambivalentnim obrascem odgovor je na nedosledno dostupnu majku i svodi se na kontrolu majke uglavnom kroz demonstraciju pasivno zavisnog ponašanja.

Četvrta grupa vezanosti utvrđena je naknadno, takođe na osnovu ponašanja dece u Stranoj situaciji, ali ovo su bila ponašanja koja se nisu mogla predvideti i koja nisu bila razumljiva. Radilo se o neočekivanim, bizarnim, protivurečnim ponašanjima. Deca su manifestovala ukočenu mimičku ekspresiju, stereotipno držanje tela, usporene pokrete. Dešavalo se da budu mirna i preokupirana igrom, da bi se odjednom razbesnela, dešavalo se da se u situaciji sastajanja sa majkom zalete u njen zagrljaj a onda, pre samog zbližavanja, da se okrenu i odu. Takođe, često su demonastrirala zamenu uloga i ponašala se kao da su roditelji svojim starateljima. Sva ova ponašanja ukazivala su na nesposobnost dece da se organizuju i orijentišu u odnosu na ono što im se dešava. Tako je obrazac i dobio ime: dezorijentisani obrazac afektivne vezanosti (Hesse & Main, 2000).

Kako razumeti ponašanje i unutrašnji svet dezorijentisane dece?

Osnivač teorije afektivne vezanosti, Džon Bolbi, u pismu svojoj ženi Ursuli, 3. maja 1958. godine, kaže: “Većina ljudi misli o strahu u kontekstu bežanja od nečega. Ali, postoji i druga strana straha. Mi bežimo od straha trčeći ka nekome, obično ka određenoj osobi. Iako je to prilično očigledno, verujem da se radi o novoj i revolucionarnoj ideji.”

Metafora Trčanja ka nekome

Dakle, već je sredinom prošlog veka Bolbi pisao da ukoliko u strahu nemamo ka kome da trčimo, bivamo zaglavljeni. Ukoliko trčanje ka nekome tretiramo kao metaforu za izbor strategije u stresnoj situaciji, mogli bismo reći da dezorijentisano vezana deca nemaju osobu ka kojoj zaista vredi trčati. Zašto? Roditelji ove dece spadaju u retku, ali značajnu grupu roditelja koji predstavljaju opasnost za sopstveno dete. Može se raditi o psihofizičkom zlostavljanju ili zanemarivanju deteta usled alkoholizma, narkomanije, psihijatrijskih poremećaja, prisustva nasilja u porodici, ali takođe se može raditi o nerazrešenoj traumi samog roditelja koji nema kapacitet da se nosi sa sopstvenom bespomoćnošću i otuda reaguje zanemarivanjem ili zastrašivanjem deteta. Naime, roditelji koji iskuse traumu u ranom detinjstvu i ne obrade je, intenzivno se nose sa osećanjima bola i nepravde. Ovo naravno ima dugotrajne posledice, jer takav roditelj u stresnoj situaciji biva preplavljen strahom, reaguje destruktivno, zaplašeno ili zastrašujuće, umesto da preduzme adekvatnu reakciju. U ovakvim uslovima dete bira da ne oseća bolne i nerazumljive delove iskustva sa roditeljem, odnosno da se emocionalno odvoji od onoga što mu se dešava. Iskustvo je, dakle, blokirano i potisnuto.

Metafora Dramskog trougla

Još jedna metafora čini se značajnom za razumevanje dezorijentisano vezane dece. Stiven Karpman, američki psihoterapeut transakcione orijentacije, dinamiku između uloga spasioca, progonitelja i žrtve nazvao je dramski trougao. Prema Karpmanu, Spasilac je osoba koja ima dnevnik obaveza koje treba da uradi za druge ljude, što je čini superiornom. Žrtva je osoba koja traži od drugih da urade nesto umesto nje, dakle, postavlja se u podređenu poziciju. Progonilac zanemaruje kapacitet drugih da misle, ima skriveni plan kažnjavanja i omalovažavanja.

Deca koja formiraju dezorijentisani obrazac u figuri roditelja često imaju i figuru koje se plaše, i figure o kojoj brinu, ali i figuru od koje očekuju da ih spašava. U stresnoj situaciji preplavljuje ih strah bez rešenja, jer spasioc ka kome bi trebalo da krenu, ujedno je i progonitelj. Dakle unutrašnji radni model drugih kod ove dece nalazi se u trouglu: spasioca, žrtve i progonitelja. Bazične uloge dramskog trougla mogu biti istovremene ili smenljive u brzim sekvencama. Unutrašnji radni model sebe takođe je višestruk i neintegrisan, klacka se između spasioca (otuda deca sa dezorijentisanim obrascem obrću uloge u odnosu sa roditeljem preuzimajući ulogu odraslog u odnosu na bespomoćnog ili žrtva-roditelja), žrtve (doživljaj ugroženosti od roditelja progonitelja) i progonitelja (agresivni acting outi su česti, zahvaljujući inhibiciji kapaciteta za empatiju i mentalizaciju).

I na kraju: Biram da ne mislim ili Odbrambena inhibicija kapaciteta za mentalizaciju

Najznačajniji i najrigidniji aspekt “dezorijentisane vezanosti” jeste činjenica da dete, kao odbranbeni mehanizam, suzbija posobnost za razumevanje sopstvenog i tuđeg ponašanja. Time izbegava uvid u bolna i povređujuća iskustva, (da roditelj želi da ga povređuje, na primer), ali i zatvara put za obradu sopstvenih doživljaja i modulaciju osećanja. Tokom odrastanja, ovi rano stečeni radni modeli se automatski koriste u predviđanju, razumevanju i ponašanju u brojnim životnim situacijama (s vršnjacima, partnerom, autoritetom). Ukoliko kroz život nastave da nose naviku da u drugima vide opasnost, osobe sa dezorijentisanim obrascem će nastaviti i da primenjuju naučeni način opstajanja u odnosu, a to je biti ili progonitelj, odnosno izvor straha i agresije, ili žrtva, odnosno preplavljen bespomoćnošću.

Piše: Tatjana Stefanović Stanojević

Udruženje Sigurna baza

Naučnici sastavili pesmicu koja bi trebalo da oraspoloži svaku bebu

Nema spasa za loše roditelje

Kako deca samostalno mogu naučiti da čitaju?

Da li vam je dok ste odrastali neko čitao bajke?

Šta je u genima, a šta nas je snašlo? Prva blizanačka studija u Srbiji

Jedno od najvažnijih pitanja koje okupira pažnju naučnika, ali i mnogih drugih koji se ne bave naukom je – šta od naših karakteristika nasleđujemo, a šta možemo da naučimo tokom...

Stres kod male dece odvojene od roditelja može da izmeni gene

Stručnjaci su utvrdili da povišeni nivoi kortizola, hormona stresa kod beba i odojčadi koja su odvojena od roditelja, pogotovo majki, mogu imati dugoročan genetski uticaj na naredne generacije potomstva. Više...

Mala heroina: Anastasija poklonima usrećuje najmlađe u bolnicama i domovima

Svojim primerom htela je da promeni svet. I uspela je, bar jedan "mali", beogradski. Iako ima samo 14 godina, Anastasija Vujić boji sivilo bolničkih soba i druži se sa decom,...

Ne plašite se da postavite granice. Detetu trebaju granice kako bi odraslo srećno i zdravo!

Iz mog iskustva, deca se menjaju onoga trenutka kad roditelji promene svoj način vaspitanja. Ne plašite se da postavite granice. Današnja deca su nestrpljiva, nedruželjubiva, dosađuju se, a roditelji im...