Većina ljudi voli da komunicira sa onima koji svoje poruke upućuju otvoreno i direktno bez obzira na to da li su pozitivne ili negativne. U direktnoj i iskrenoj komunikaciji ljudi se osećaju sigurno zato što znaju šta drugi misli, jer uvek upućuje jasnu poruku.
Drugi tip komunikacije je onaj u kojem drugi komunicira indirektno, nejasno, najčešće tako što istovremeno upućuje dve poruke. Pored one očigledne poruke, postoji i ona druga koja je nagoveštena, prikrivena, neverbalna ili implicitna. Upravo ta druga poruka najčešće sadrži ono što se zapravo poručuje. Tako dolazimo do situacije u kojoj se jedno kaže, a drugo poručuje.
Iako bi bilo idealno da ljudi uvek govore samo ono što misle, malo je verovatno da će ljudi da odustanu od dvosmislene komunikacije. Glavni razlog za to je što ova vrsta komunikacije donosi neku dobit. Na primer, na taj način je moguće da se izbegne konflikt sa nekom osobom, jer je moguće istovremeno da joj se nešto poručuje, a da se tvrdi da joj se to ne poručuje. Iz tog razloga je dvosmislena komunikacija veoma zastupljena u svakodnevnim životnim situacijama. Možemo da primetimo da što je veći stepen civilizovanosti neke zajednice, to njeni pripadnici više izbegavaju otvorene konflikte, tako da je i veći raskorak između izgovorenog i onoga što se zaista poručuje.