Dokaza za to jednostavno nema

Pobornici dečjih prava očigledno smatraju da je najbolji način da se garantuje dobrobit deteta to da se ono opremi pravima koja će maksimalno smanjiti sposobnost njegovog roditelja da mu naredi bilo šta

zeljka buturovicPiše: Željka Buturović

Još se nije osušilo mastilo na predlogu novog građanskog zakonika a već je isplivao novi nacrt zakona (ovog puta o pravima deteta) kojim se, uprkos velikoj nepopularnosti, opet predlaže zabrana svakog telesnog kažnjavanja dece. I ovog puta nam pravnici pridikuju kako je deo o kažnjavanju zanemarljiv deo priče prepune boljih i važnijih stvari. I tačno je da je to samo mali deo zakona, ali ne u smislu samo jednog malog dela koji ne valja nego u smislu malog dela koji najbolje ilustruje svu apsurdnost pokušaja da se beskonačnom papirologijom uređuju detalji odnosa odraslih i dece a time posredno i porodičnih odnosa.

Američko udruženje psihologa (APA) ne preporučuje telesno kažnjavanje, ali ne zato što postoje dokazi da je to štetno već što ga u osnovi smatra neetičkim pa je teret dokaza prebacilo na one koji ga preporučuju. U najpoznatijoj studiji te vrste, objavljenoj pre desetak godina, a koja predstavlja meta-analizu istraživanja tokom nekoliko decenija, ustanovljeno je da je korelacija između telesnog kažnjavanja i razvojnih ishoda u najvećem broju slučajeva vrlo slaba. Ni za ove slabe korelacije ne postoji ubedljiv dokaz da se radi o uzročno-posledičnoj vezi.

Pri tome, APA je, iako tehnički stručno, takođe i izrazito „progresivno” udruženje sa neskrivenim političkim ciljevima koje se, između ostalog, svim silama napinje da pokaže da je telesno kažnjavanje štetno. Činjenica da uprkos velikoj motivaciji u tome nije uspelo govori da dokaza za to jednostavno nema, ma šta pričali razni domaći dušebrižnici i profesionalni prijatelji dece.

I ovo ne važi samo za telesno kažnjavanje nego za vaspitne tehnike šire govoreći. Suprotno dugogodišnjim teorijama o drastičnim posledicama i najmanjih roditeljskih grešaka na dečju ličnost, zahvaljujući mnogobrojim studijama blizanaca i usvojenika, danas znamo da su deca daleko otpornija na roditeljske uticaje nego što se nekad mislilo. Štaviše, kako starimo i kako smo manje prinuđeni da se prilagođavamo roditeljskim zahtevima, tako i ono malo roditeljskih efekata bledi i postajemo u osnovi sve bliži ličnosti sa kojom smo se rodili. Telesno kažnjavanje, tj. svest deteta da je i ta opcija roditelju na raspolaganju, takođe ne menja ništa u pogledu ličnosti deteta.

Ali zakonodavac je potpuno nezainteresovan za objektivne posledice telesne kazne jer se iz duha oba zakona vidi da njemu u celoj stvari mnogo više smeta nešto drugo, a to je sama pretpostavka da se prava i obaveze deteta i roditelja drastično razlikuju. Osnovna funkcija kazne (pa i telesne) i nisu dugoročne promene ličnosti nego socijalizacija deteta u okviru porodice i priprema za život van nje. Zahvaljujući tome što roditelj može i sme nešto što dete ne sme – a što dete zna – diferenciraju se uloge roditelja i deteta u okviru porodične zajednice. Ta diferencijacija je nužna da bi u porodici mogao da se ostvari harmoničan suživot neophodan da bi njeni članovi mogli da se bore sa svakodnevnim teškoćama i ispunjavaju svoje mnogobrojne obaveze. U celom tom procesu, eventualno telesno kažnjavanje najveći deo svoje funkcije obavlja kroz implicitni kredibilitet koji daje roditeljskim zahtevima, a ne kroz svoju fizičku realizaciju.

Nasuprot tome, u pozadini poslednjih pokušaja da se deca „zaštite” beskonačnim spiskovima prava stoji kao idealan model pretpostavka porodične anarhije, u kojoj se sve odluke donose ravnopravnim diskusijama roditelja i dece. Pobornici dečjih prava očigledno smatraju da je najbolji način da se garantuje dobrobit deteta to da se ono opremi pravima koja će maksimalno smanjiti sposobnost njegovog roditelja da mu naredi bilo šta.

Ništa nije dalje od istine. Telesno kažnjavanje deteta u okviru porodice se drastično razlikuje od npr. telesnog kažnjavanja osuđenika u zatvorima, ili prava odraslih da biju nepoznatu decu, što su analogije koje autori zakona stalno na silu povlače. Za razliku od zatvora ili odnosa slučajnog prolaznika prema deci na ulici, gde ne postoji nikakva istorija odnosa niti emotivni bafer (zaštitnik) koji bi modulisao fizičku agresiju, kažnjavanje dece od strane njihovih roditelja u okviru jedne porodice samo je jedan od bezbroj elemenata u jednom od najsloženijih, najintenzivnih i sveukupno najvažnijih odnosa u životima obe strane.

U najvećem broju slučajeva, kažnjavanje deteta, uključujući i telesno kažnjavanje, dešava se u atmosferi neizmerne ljubavi i brige. Taj kontekst nema mnogo veze sa kontekstom društva sastavljenog od bezbroj manje-više nepovezanih individua a koji je po prirodi stvari okvir u kojem se zakoni propisuju. Zbog toga je uspešan upliv države u porodične odnose moguć samo kada se ona drži uskih dužnosti koje su odavno iskristalisane (i pokrivene npr. krivičnim zakonikom). Greška ovog novog zakona zaista nije samo u stavovima o telesnoj kazni već u tome što uopšte postoji.

Željka Buturović
objavljeno: 04.01.2012.
Izvor: Politika

Željka Buturović je diplomirala elektrotehniku na ETF-u u Beogradu i psihologiju i statistiku na univerzitetu Karnegi Melon u Pitsburgu. Na Harvardu je magistrirala statistiku a na Kolumbiji magistrirala i doktorirala psihologiju. Radila je za univerizitet Kolumbija i Zogby International a piše za Politiku, B92, NSPM i Tržišno rešenje. Naučni je saradnik u Institutu društvenih nauka u Beogradu.

spot_img
spot_img
spot_img

Najnovije

Rad tokom državnih praznika – kakva su prava radnika

Zakonom je propisano da se državni i verski praznici praznuju neradno ili radno, u zavisnosti od vrste praznika.

Da li je dobro dati oduška besu, ili tako samo pogoršavamo stvar

Dugo vremena, psiholozi su verovali u „teoriju katarze“ ili ideju da je bolje osloboditi negativne emocije nego ih zadržati.

Australija planira zabranu društvenih mreža za mlađe od 16 godina

Vlada Australije saopštila je da će uvesti zakon, prvi takvog tipa u svetu, kojim se deci mlađoj od 16 godina zabranjuje pristup društvenim mrežama.

Izabrana najbolja nova srpska reč, predložila je šestogodišnja devojčica

Prošle godine pobednička reč na takmičenju Najbolja nova srpska reč u organizaciji sajta Mala biblioteka iz Londona je bila "duhoklonuće" kao zamena za depresiju

Kod tebe je sve psihosomatski, do tebe je da li će ovo izaći i na kliničku sliku

Nemoj da je sve ovo bilo džaba" rekla mi je poslednjeg dana. Bez zuba... Bez kose... Bez milimetra tkiva između kostiju i kože. Ličila je na svoj otisak u posteljini...

Pratite nas

KOMENTARI

19 Komentara

  1. Ja tu vidim samo 2 razloga ili su pobornici tog zakona debelo placeni od onih koji zele da uniste porodicu i samim tim centar naseg drustvenog ustrojstva ili su ih kao decu roditelji mnogo zlostavljali.

    • Sta cemo sa agresivnim i nervoznim roditeljima. Onima kojima padne mrak na oci! Koji cesto udaraju dete i koji ga time ponizavaju. Sta cemo sa batinanjem deteta cesto sa kaisem, stapom a neretko ima i modrica. Ko ceme spreciti da omodrim dete i predstavim da je to zasluzilo. Mora da razlikujete jednu- dve odmereno-blage pljuske (ako dete iskoci na ulicu) i batinjanja. Svrha zakona je da spreci batinjanje i cesto udaranje. Da ne bude sajtova: kako udariti dete da ga mnogo boli a da se ne vidi modrica., kojih ima u SAD. Kod nas je, nije samo moja konstatacija, fizicko kaznjavanje jos uvek cesto i neodmereno!!

      • Ovde se opasno brkaju pojmovi. Ni jedan zakon ne dozvoljava da se deca batinaju, udaraju kajsevima i ostalo. Oni, nervozni i agresivni roditelji koji imaju zelju da maltretiraju i ponizavaju svoju decu ce i u situaciji ‘zakonske zabrane’ pronaci nacin da to i dalje cine i bez fizickog kontakta.

        • Nije tacno! Veliki broj komentara govori o samaranju, udaranju kaisem, stapom pa i sibom po tabanima. Sve ovo je batinjanje i ti ljudi hoce da zadrze to parvo. Kriju se iza profesorovog dopustenja jedne-dve sljepke otvorenim dlanom. Ovaj zakon i jeste prvo protiv batinjanja a ne retke sljepke. tako je to i opisao poznati Hrvatski psiholog kada su ga pitali za zakon! U svim slikama koje ilustruju clanke na tu temu prof Milivojevica pojavljuju se kais ili prut!!

        • U Britaniji, Kanadi i Svajcarskoj je dozvoljeno da se sljepne dete samo otvorenim dlanom, ne u glavu, i ne sme da ima ni duze crvenilo. To je kod njih smacking, za razliku od sistematskog udaranja, udaranja predmetom sto je batinjanje, beating. Batinjanje se u ovim drzavama strogo kaznjava cak strozije nego u nekim drzavama gde je formalno fizicko kaznjavanje zabrabnjeno. Alternativa ovompredlogu zakona je zakon kao u Kanadi ili Britaniji! i ponovo ponavljam, da je u pitanju jedna-dve odmereneretke sljepke , ne bi se zakon ni donosio nego je u pitanju batinanje!

  2. Ne radi se ovde o „uništavanju tradicionalne porodice“. Ovde je slučaj o marketingu. Naime, dževu dižu oni koji vole novo i neistraženo, i to samo zato što je novo i neistraženo, a problem je što nisu utemeljeni o nauci. Uostalom, umesto zakona u kome se nešto zabranjuje, zar nije bolje organizovati (obavezne?) kurseve o pravilnom roditeljstvu i pravilnoj socijalizaciji odraslih i dece?

  3. Sta je dopusteno fizicko kaznjavanje! Ono treba da buden vrlo retko i vrlo odmereno! Zakon mora da bude takav da spreci nervozne i sgresivne roditelje a da dopusti jednu dve sljepke otvorenim dlanom, ne u glavu. Problem je sto neki shvataju da je to dozvola za sistematsko udaranje deteta, cesto kaisem , stapom i slinim. cak dopustaju i modrice na detetu, sto je nedopustivo!! U Britaniji, Kanadi i Svajcarskoj je dopusteno u retkim situacijama ovakvo kaznjavanje ali da nem ni duze crvenilo. Nama bi odgovarao oavkav zakon. Ipak, ovo je zabranjeno u vrlo razvijenim drzavama poznatim po disciplinovanim gradjanima.

  4. Zakon jeste u velikom broju Evropskih drzava. U drugom broju drzava u Evropi i sire, (Britanija, Svajcarska, Kanada) mozete da sljepnete dete otvorenim dlanom, ne u glavu, i ne sme da ima ni dugotrajno crvenilo. Ovim se lepo ogradilo od zlostavljanja i sve preko toga se kaznjava. Ipak, imate drzave gde je zabranjeno ali se ni ozbiljno zlostavljanje cesto ne kaznjava (Bugarska, Rumunija, Hrvatska …). za nas bi bio najbolji Kanadskai zakon. Svrhan je kazniti dete a ne poniziti ga a sacuvati komunikaciju. Na pitanje o takvom zakonu u Hrvatskoj jedan poznati psiholog je odgovorio da je cilj zakona da speci batinjanje dece (sistematsko udaranje i udaranje predmetom) a ne povremenu ali retku sljepku po guzi! Batine treba generalno izbegavati, najbolje ako moze bez sljepkanja ako je moguce.

  5. Kada su pitali jednog Nemca kako je Hitler osvojio Nemce, rekao je: Ja sam imao slepu poslusnost prema ocu, taj njegov slepi auroritet sam preneo na Hitlera kao oca nacije. Vecina Nemaca je tako postupila! To o toj Pruskoj disciplini koja je desetine miloona bacila pod zemlju! Necemo valjad tako?!
    Drugo, nekada je u Srbiji, a i sada , bilo normalno da muz isamara zenu. Da li je autorki teksta i to normalno kada i to podleze porodicnim odnosima! Muz koji samara zenu najcesce tvrdi da jevoli pa i zbog toga udara!!!
    Trece, zena je iz SAD gde je medju najvecim stepenima zlostavljanja dece svih oblika. Pogledajte svetske statistike! Gde ima primera divljackog batinjanja dece, setimo se primera Ruskih sirocija koji su cak i ubijeni!!

  6. Jedino malo dete mozete da omodrite a da za to ne odgovarate jer bi vas autorka teksta branila. Ako udarite tinejdjera moze da vam uzvrati (ne, niste kukavica), a za zivotine idete na sud! Jedna-dve sljepke kao bas krajnja mera (nesto opasno) i nemojte da ohrabrujete brutalnost prema deci, malo se ogradite! Nisu deca kriva za to sto se mi tako ponasamo! Eno, covek od 66 godina (ne 16) je ubio 18 godisnju ljubavnicu! Da nisu deca kriva i za privatizacije, deficit, pravosudje …

  7. U SAD, domovini autorake, se siri moda da muzevi tuku svoje zene. Cesto i kaisevima, stapovima i da one treba da veruju da je to porodicna disciplina (Domestic Discipline). Muzevi su toliko uvereni u to kao porodicnu vrednost da zena mora da se razvede da bi to prekinula. Sta bi autorka, a i gospodja urednik Detinjarija, radila da ima takvog muza?! Da nije i to normalno?! Da ne pominjem sajtove iz SAD sa temom kako udariti dete da ga najvise boli a da se ne prijavi zlostaljanje. Neki se cak i hvale sa modricama. Da li je i to normalno?! Molim odgovor autorke teksta i urednika!!

  8. Да ли бисте могли,молим Вас, да напишете назив мета-студије коју спомињете и ауторе.
    Унапред хвала

  9. Zasto neki ljudi uporno mesaju samaranje i skoro pa bicevanje sa udarcem po turu ?
    Ili ne citaju,ili ne znaju da citaju..ili zele biti u trendu pa su bez zadrske – za zakon.

    • Veliki broj komentara govori o samaranju, udaranju kaisem, stapom pa i sibom po tabanima. Sve ovo je batinjanje i ti ljudi hoce da zadrze to parvo. Kriju se iza profesorovog dopustenja jedne-dve sljepke otvorenim dlanom. Ovaj zakon i jeste prvo protiv batinjanja a ne retke sljepke. tako je to i opisao poznati Hrvatski psiholog kada su ga pitali za zakon! U svim slikama koje ilustruju clanke na tu temu prof Milivojevica pojavljuju se kais ili prut!!

    • U Britaniji, Kanadi i Svajcarskoj je dozvoljeno da se sljepne dete samo otvorenim dlanom, ne u glavu, i ne sme da ima ni duze crvenilo. To je kod njih smacking, za razliku od sistematskog udaranja, udaranja predmetom sto je batinjanje, beating. Batinjanje se u ovim drzavama strogo kaznjava cak strozije nego u nekim drzavama gde je formalno fizicko kaznjavanje zabrabnjeno. Alternativa ovompredlogu zakona je zakon kao u Kanadi ili Britaniji! i ponovo ponavljam, da je u pitanju jedna-dve odmereneretke sljepke , ne bi se zakon ni donosio nego je u pitanju batinanje!

  10. Захваљујем се на раду проф. Јована Мирића. Но, тај сам рад прочитао. Да ли би неко могао да ми каже име мета студије која се спомиње у тексту а коју је одрадила APA? Или да окачи линк.
    Унапред хвала

  11. Argument za moje razmisljanje je opste razmisljanje kod nas da je “batina iz raja izasla” a i jedan komentar na tekst prof Milivojevica o “Autoritetu i kako ga steci” : Autoritet se postize vikanjem, samaranjem, kaisem, stapom. Zar nije ovo dovoljno da je zakon protiv batinjanja! Sam autor teksta je podstakao ovakav komentar sa tekstom koji ne pominje ni poverenje, ni razgovor sa autoritetom ni primer roditelja.

  12. Vrata raja

    Željka Buturović
    četvrtak, 23. oktobar 2008.
    Na osnovu kampanje koja se vodi u srpskim medijima, neupućeni bi mogao da pomisli da je psihologija nauka u rangu atomske fizike. Televizijom i novinama paradiraju “stručnjaci” okićeni titulama, koji tvrde da je nauka odgonetnula tajne ispravnog vaspitanja, i da je vreme da iskoristimo izvesnu prinudu da građane nateramo da te tajne usvoje. Prizivanje državne sile u cilju sprovođenja ideja o vaspitanju je posebno ironično, budući da su glavna meta ovih “stručnjaka” upravo batine i kažnjavanje1.

    Ovakva tvrđenja nemaju empirijskog osnova, i predstavljaju opasan pokušaj uvođenja drastične kontrole ponašanja velikog broja građana i nelegitimnog davanja sebi na značaju. “Ispravan način vaspitanja” nije utvrđen, a i da jeste, ne bi ničemu služio, jer roditeljstvo nije građevinski plan sa zacrtanim ciljem i materijalima, već interaktivan proces čija se priroda menja u zavisnosti od roditelja, deteta i ogromnog broja nepredvidljivih okolnosti.

    Roditeljstvo je u osnovnim crtama instinkt, a u detaljima improvizacija. Današnje generacije roditelja su rezultat prirodne selekcije koja je odavno rasrkstila sa svim roditeljima kojima deca nisu na prvom mestu, što ilustruje i činjenica da je ubijanje i prebijanje dece nekoliko puta češće u domaćinstvima sa maćehama i očusima nego sa biološkim roditeljima. A u svakodnevnim odlukama koje donosi svaki roditelj, i koje su na komplikovan način prožete drugim aspektima života roditelja i deteta, “stručnjaci” jednostavno nemaju dovoljno informacija. Njihovi saveti su u najgorem slučaju lična mišljenja bez ikakvog utemeljenja, a u najboljem kombinacija želje da se upravlja životima drugih i nekritičkog čitanja psihološke literature.

    Istina je da su neke studije pokazale da batine nisu “efikasne” pa su čak pronašle i pozitivne korelacije između batina i (po mišljenju autora) negativnih razvojnih ishoda2. Ali, ovake studije imaju nekoliko problema.

    Prvo, ideja “efikasnosti” podrazumeva da su batine ili korisne uvek i za svakog ili nikad ni za koga, pri čemu se sama “efikanost” procenjuje u osnovi arbitrarnim odlukama autora. Na primer, kao kriterijumi efikasnosti koriste se “mentalno zdravlje” i slične problematične kategorije bazirane na raznim proizvoljnim ocenama poželjnosti i relativnim rangiranjima a ne objektivnim teškoćama u funkcionisanju.

    Pri svemu ovome se ignorišu ogromne razlike između dece, roditelja i konteksta. Sasvim je moguće da su batine najmanje loše rešenje za neku decu i neke roditelje u nekim okolnostima, a da ti efekti budu izbrisani gomilom druge dece i njihovih roditelja. Čak i studije pisane od strane pobornika zabrane batina, priznaju da su batine efikasan način kontrole ponašanja deteta u datom kontekstu.

    S druge strane, negativne korelacije između dečje agresivnosti i dobijenih batina pokazuju vrlo malo. Prvo, zato što su ovi efekti slabi: pogađanje ko će imati problema kad odraste na osnovu činjenice da je dobijao batine se ne razlikuje mnogo od obične lutrije. Sami autori jačinu ovih veza zovu “srednjom”, ali one su srednje samo u poređenju sa drugim korelacijama u psihologiji, koje su notorno niske, što sve dalje problematizuje poziciju tobožnjih stručnjaka koji na bazi takvih podataka svima nameću po njima poželjne obrasce ponašanja.

    Drugo, kao što rečito ilustruje domaća štampa, postoji opšta tendencija da se u isti koš trpaju neprijatna kritika, tradicionalne batine i ozbiljno fizičko nasilje koje kao posledicu ima trajne povrede, što se sve maskira neodređenom ali zastrašujućom rečju zlostavljanje – na isti način na koji se kategorija seksualnog zlostavljanja prostire od silovanja do uličnih zvižduka, ne bi li se maksimalno uvećao broj zlostavljanih žena, a time i potreba za raznim profesionalnim spasiocima i misionarima.

    Treće, postoji nekoliko alternativnih interpretacija korelacionih rezultata. Prvo, čak i ako prihvatimo da je agresivnost nepoželjna (što je među psiholozima uobičajeno ali zbog toga ne manje sporno, budući da je i definicija agresivnosti razvodnjena do besmisla već pomenutim metodom), agresivna deca su možda agresivna jer dobijaju batine, a možda dobijaju batine jer su agresivna. Osim toga, decu i roditelje ne vezuje samo zajednički odnos već i genetski materijal. Sklonost ka fizičkom kažnjavanju dece i dečja sklonost agresivnosti su, moguće, samo dva naličja jednog istog uzroka – genetske predispozicije za agresivno ponašanje, koju dele to dete i taj roditelj.

    Na kraju, preporuke bazirane na nalazima o štetnosti batina po pravilu podrazumevaju da su deca više nego voljna da saslušaju i usvoje racionalne argumente svojih roditelja. Umesto da nerazumni roditelj koristi silu, on treba sa detetom da sedne i da mu lepo objasni, po mogućstvu koristeći kategorički imperativ ili makar utilitarističku analizu, zašto je, na primer, moralno ispravan njegov zahtev da se namesti krevet ili zagreje stolica (ili, kako preporučuje Pedagoško društvo Srbije, “Odnosite se prema detetu s poštovanjem koje želite i za sebe. Kada želite da disciplinujete dete, upitajte se da li mu pokazujete takvu pažnju i uvažavanje koje želite da vam ono uzvrati. Ukoliko to nije slučaj, izaberite neki drugi pristup”3) .

    Na žalost ovakvih “stručnjaka”, ne samo zdrav razum već i pedeset godina psiholoških istraživanja pokazuje da ovakve hiper-racionalisticke vizije čoveka ne da ne važe za decu, nego ni za odrasle. Ljudski mozak nije nepristrasni računar koji hladnokrvno važe objektivne informacije, već pre svega praktičan skup insinkta, kognitivnih prečica, emocija i navika koji je inertan i selektivan u izboru informacija i njihovoj interpretaciji.

    Zabrana batina

    Zabrana batina otvara ogroman broj mogućnosti za zloupotrebu, počev od rođaka i komšija koji dojavljuju ili izmišljaju batine iz svojih interesa, pa do manipulacije samom decom od strane njihovih “spasilaca” kao što su socijalni radnici i psiholozi. U kojoj meri su ovakve manipulacije realne i opasne pokazuju kako slučajevi dece koja su sugestivinim ispitivanjem navedena da lažno optuže roditelje i staratelje za seksualno zlostavljanje4, tako i eksperimentalni rezultati o dečjoj sugestibilnosti5.

    Naravno, od nas se očekuje da umesto ovakvih scenarija zamišljamo, u filmovima mnogo zastupljenije, pijane nasilnike koji na deci gase cigare, i da na talasu tog opravdanog gneva “stručnjacima” damo odrešene ruke da sve roditelje podvrgnu nadzoru. A da to zaista jesu svi roditelji se uopšte ne spori, budući da se tvrdi da “oko 73 odsto roditelja u Srbiji nepravilno vaspitava svoju decu”6.

    Paradoksalno, ako je verovati ovom istraživanju, ono istovremeno pokazuje da je svaki pokušaj korekcije ovog ponašanja izrazito nedemokratski. Jer, iako je podatak pribavljen da bi se izazvalo kolektivno zgražavanje – zgražavali se ili ne, on takođe pokazuje da “stručnjaci” predlažu radikalno i prisilno menjanje ponašanja ogromnog broja ljudi.

    Zabrana batina takođe remeti delikatan balans moći u odnosima između roditelja i dece. “Stručnjaci” obično kreću od premise da, u odnosu između roditelja i deteta, roditelj ima svu vlast, budući da dete od njega fizički i ekonomski zavisi na način na koji roditelj, na prvi pogled, ne zavisi od svog deteta. U ovom scenariju, bogat i snažan roditelj je suvereni vladar domaćinstva a dete obican kmet koji pogruženo ispunjava roditeljske zapovesti srećan ako na leđima ne oseti bič svog gospodara. Da bi ova bajka o dobru i zlu imala srećan kraj, tu je i princ na belom konju, u ovom slučaju “stručnjak”, koji dete u poslednji čas spasava od opakog roditelja.

    U realnosti, ekonomska i fizička moć koju roditelj ima nad detetom je balansirana emocionalnom moći koju dete ima nad roditeljom. Malo koji roditelj bi se kladio da će lakše on svoje dete strpati u opanke nego dete njega u kostim deda-Mraza. Detetu nije potrebna zaštita od roditelja, jer ga od roditelja štiti roditeljska ljubav. Naprotiv, davanje detetu dodatnih poluga vlasti nad roditeljom stavlja roditelja u podređen položaj koji, na kraju priče, najviše šteti samom detetu.

    (Psiholog, Kolumbija univerzitet, Njujork)

    Fusnote:
    1. Pod batinama se podrazumeva vaspitna upotreba sile koja izaziva bol ali ne i povrede.[^]
    2. Gershoff, E. T. (2002). Corporal punishment by parents and associated child-behaviors and experiences: a meta-analytic and theoretical view.[^]
    3. http://www.pedagog.org.yu/disciplina.php%5B^]
    4. http://en.wikipedia.org/wiki/Day_care_sexual_abuse_hysteria%5B^]
    5. Bruck, M & Ceci, S. (1999). The suggestibility of children’s memory. Annual Review of Psychology, 419-439.[^]
    6. http://www.blic.co.yu/temadana.php?id=8398%5B^]

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here

SLIČNI ČLANCI KOJI VAS MOGU ZANIMATI:

spot_img
spot_img