Piše: Jovana Papan
„Razvijajte samopouzdanje kod dece na pravi način“, „Sedam rečenica koje će povećati samopouzdanje vašeg deteta“; „Kako povećati samopoudanje kod dece“; „10 vežbi za podizanje dečijeg samopouzdanja“ „Greške koje podrivaju samopouzdanje vašeg deteta“; „Povećajte samopoudanje deteta u 10 koraka“…
Kao roditelj, ne morate ni da čitate ništa osim naslova ovakvih tekstova na koje svakodnevno nalećete u medijima, da biste zaključili kako je samopouzdanje visoko poželjna osobina za vaše dete, sa čudotvornim dejstvom na budući uspeh i sreću vašeg naslednika.
I zaista, težiti podizanju samopouzdane dece deluje sasvim logično i opravdano. Svi želimo da naša deca budu zadovoljna sobom, da veruju u svoje sposobnosti, cene svoje vrline, budu spremna da se okušaju u različitim sferama…
Ne čudi onda što je ideja da je samopouzdanje veoma pozitivna stvar delovala logično i psiholozima. Zbog toga tzv. pokret za jačanje samopouzdanja postoji već pola veka, a kao prekretnica u njegovom nastanku smatra se knjiga “Psihologija samopouzdanja” kanadskog psihologa Natanijela Brendena iz 1969. godine.
Otac ovog pokreta u svojoj knjizi tvrdio je da samopouzdanje “ima “temeljni uticaj na naš proces razmišljanja, emocije, želje, vrednosti i ciljeve”, te da je “glavni ključ čovekovog ponašanja” Trebalo je samo podići samopouzdanje ljudi i mnogi naši problemi bili bi rešeni…
Kao i svaki čudotvorni recept za sv probleme, i njegova knjiga o samopouzdanju postala je bestseler, a samopouzdanje tokom osamdesetih ušlo u mejstrim i postalo sveprisutna tema, da bi do danas, po nekim procenama, bilo napisano više od 140.000 knjiga na tu temu.
Pokret samopouzdanja imao je poseban odjek u obrazovanju, gde se uvrežila ideja da je obilato pohvaljivanje ključ za uspešnu decu. Godine 1986, američka država Kalifornija je čak formirala “Državnu radnu grupu za samopouzdanje”. U ime samopoudanja, nastavnici i roditelji počeli su besomučno da hvale decu, i da ih štede svake kritike ili snošenja posledica svojih postupaka. Trend se preneo na dečiji TV program, pa su sa ekrana deci svakodnevno sipane poruke “Ti si poseban” „Ti si sjajan“, „Možeš biti šta god poželiš“, „Ti to zaslužuješ!“
Natanijel Brenden je nakon ove, objavio još čitav niz knjiga o samopouzdanju, ali je u poslednjoj, iz 1994, ipak pokušao da se distancira od pokreta za samopouzdanje koji je nazvao trivijalizovanom i zašećerenom pop psihologijom. “Ne pomažemo zdravom razvoju dece kada tvrdimo da se samopouzdanje može postići svakodnevnim deklamovanjem “Ja sam poseban” i “Volim sebe” Od toga, kazao je Brenden, ima više štete nego koristi, kao i od aplaudiranja i pohvaljivanja dece za sve što urade i nagrađivanja za učestvovanje. Tako se gradi samo lažno, “pseudo-samopouzdanje”, kaže on.
Mračna strana samopouzdanja
I američki socijalni psiholog Roj Baumajster pripadao je generaciji psihologa koja je svoje karijere započela u atmosferi sveopšteg slavljenja samopouzdanja i želeo je da svojim istraživanjima doprinese poznavanju ove osobine. Međutim, ono što je otkrio, poljuljalo je njegova uverenja i izazvalo svojevrstan šok među kolegama naučnicima i kreatorima obrazovnih politika.
Radeći 1996. godine na pregledu literature o „ugroženom egoizmu“ koji vodi ka agresivnosti, primetio je da se visoko samopouzdanje redovno pojavljuje kao osobina opasnih ljudi – od nasilnika na dečijem igralištu do ratobornih diktatora. Svima njima je zajedničko da imaju visoko mišljenje o sebi. Nakon ovih nalaza, Američka asocijacija psihologa pozvala je Baumajstera da vodi tim koji će izvršiti detaljan pregled celokupne literature o samopouzdanju kako bi utvrdili kakav uticaj ono ima na sreću, zdravlje i uspeh ljudi. Rezultat je studija, objavljena 2003. godine, koja je pokazala da se rad na podizanju samopouzdanja đaka nije ispostavio korisnim po njihove rezultate u školi. Veza između samopouzdanja i dobrih ocena u školi zaista je postojala, ali ono što su mnogi bili skloni da protumače kao pozitivan uticaj samopouzdanja na ocene zapravo je bila zabluda – uspeh u školi je bio taj koji je činio decu samopouzdanijom, a ne obrnuto. To je i razlog što programi za podizanje samopouzdanje đaka nisu donosili očekivane rezultate.
Ni u drugim životnim sferama samopouzdanje nije donosilo mnogo dobrobiti. Ono nije ljude činilo popularnijim u društvu na duži rok, niti je poboljšalo kvalitet i trajanje njihovih veza. Veće samopouzdanje nije sprečavalo decu da počnu da puše, drogiraju se, niti da rano počinju seksualni život.
“Suviše smo očekivali od samopouzdanja, ali se pokazalo da ljudima sa visokim samopouzdanjem nije bolje nego drugima,“ kazao je Baumajster. Teza koja je do tada kružila među psiholozima – da nasilnost nije posledica visokog, već niskog samopouzdanja – njemu je zvučala sumnjivo, pošto je već iz svojih istraživanja znao da ljudi sa niskim samopouzdanjem nemaju smelosti i izbegavaju rizike. Rezultati istraživanja su to i potvrdili – da je agresivnost zapravo odlika ljudi ljudi koji misle da su bolji nego drugi i lako se razbesne kad neko dovede u pitanje njihovu superiornost. „To je bila prekrenica za mene, i postao sam skeptičniji u pogledu dobrobiti samopouzdanja generalno,“ kaže on. Kada je u sledećim istraživanjima samopouzdanje dodatno stavio pod lupu, pokazalo se da, iako samopouzdanje zaista ima neke prednosti, nije u pitanju ništa vredno tolike pažnje i truda. Na primer, ljudi sa visokim samopouzdanjem zaista bolje misle o sebi, što ih čini srećnijim, ali to visoko mišljenje o njima obično ne dele i ljudi iz njihovog okruženja. Takođe, visoko samopouzdani ljudi pokazuju nešto više inicijative, ali to se odnosi i na dobre i na loše stvari – oni lakše prilaze drugima i sklapaju prijateljstva (jer misle da se svima dopadaju), ali i ranije stupaju u seksualne odnose od drugih, ranije probaju alkohol i droge, jer njihova samouverenost čine da misle da su dorasli svakom izazovu.
Samokontrola, ugrožena vrsta
Međutim, razbijanje mita o samopouzdanju u psihološkoj nauci nije se preslikalo na praksu, posebno ne u obrazovanju. Iako se već dve decenije zna da od samopouzdanja nema prevelike koristi, ova ideja je suviše dopadljiva i suviše se ukorenila u popularnoj kulturi, psihologiji i pedagogiji da bi je se tek tako lako mogli osloboditi.
„Ponekad se šalim da su američke škole oduvek tražile načine da deca budu bolji đaci a da ne rade više. Zbog toga su došli na ideju “Pa, samo ćemo im reći da su dobri u matematici, a ako budu u to verovali onda će zaista biti bolji u matematici. Neće morati da rade matematiku za domaći”. Mislim da to ne deluje. Moraju se raditi zadaci iz matematike. Samo što je provesti sat vremena govoreći jedni drugima koliko ste fantastični i hvaleći se međusobno mnogo zabavnije svima, pa i nastavniku, nego sat vremena rađenja zadataka iz matematike. Zato razumem popularnost samopouzdanja. Ali ne mislim da je korisno.”
Baumajster danas misli da je samokontrola zapravo mnogo vrednija osobina, čijem razvijanju treba posvetiti onu pažnju koja je greškom posvećena samopouzdanju. „Dobra samokontrola je korisna i za pojedinca i za društvo. Visoko samopouzdanje, ako uopšte ima neku vrednost, ima je samo za pojedinca. Kada neko ima naduvan stav o sebi, može se lepo osećati, ali zbog toga stradaju ljudi u njegovom okruženju. Ako ste ikada radili sa nekim ko ima veliki ego i misli da je bogomdan, znate o čemu govorim. Teško je slagati se sa takvim ljudima. S druge strane, samokontrola je dobra za sve. Zbog toga je moj savet školama, roditeljima, trenerima, nastavnicima i svima drugima: “zaboravite na samopouzdanje i fokusirajte se na samokontrolu.”
„Na žalost,“ primećuje Baumajster, „upravo zbog brige da ne naruše samopouzdanje svoje dece, roditelji su prestali da kritikuju i postavljaju granice, i tako im nisu razvili toliko važnu samokontrolu. Umesto da postave pravila i insistiraju na njihovom poštovanju, posvetili su se slanju štetnih poruka “Ti si savršen. Ti si divan. Sve što radiš je sjajno…”
„Samokontrola je ono što vas zaista može učiniti boljom osobom, za razliku od samopouzdanja koje čini da sebe smatrate boljom osobom,“ kaže Baumajster.“ To je ono što smo nekad zvali karakterom – sposobnost da se slede ciljevi i ideali, odoleva iskušenjima, poštuju obaveze i istrajava u teškim zadacima i planovima. A to su pravi recepti za uspeh u životu,“ zaključuje on.
Izvor: Detinjarije.com
