Piše: Vesna Smiljanić Rangelov
Bila je to jedna od najnezgodnijih tema koja nas je neizostavno čekala već u prvoj nedelji septembra. Dok ne počne Јesen… u mom kraju. Jedina nezvesnost bila je hoće li nas strefiti Događaj ili Doživljaj i koji motiv i kako treba razraditi da događaj ne bi ispao doživljaj. Uhvatiti tačnu razmeru osećanja i događanja nije bilo lako. Bio je to ujedno i razlog za neradovanje početku nove školske godine čak i ako nam je, a obično jeste, raspust već dobrano dosadio. A kome i ne bi? Nije bilo all (uključujući i dosta kiča i ne malo stresa) inclusive-a, samo kom more, kom selo, kom tetka, kom ujak, kom branje šumskih jagoda, kom film na drugom, kom Opstanak, kom koncert u podne… Ipak, nove patike i stare simpatije pa i miris novih knjiga pretvarali su se početkom avgusta u slatku čežnju, bez obzira na izvesnost prve teme za pismeni zadatak. Naročito ako smo morali preko raspusta voditi i Dnevnik, što je stvarno bilo čisto maltretiranje. Smislićemo već nešto za prvu peticu. Samo, nikako ne početi sa „Jednoga dana…“ Takođe „Bio je lep i sunčan dan“ bila je prva odlika lošeg stila. Međutim, šta ako je zaista…
… Bio to vreo sunčan dan. Raspust uveliko traje, odmor uveliko prošao, pa je preostalo samo vikendima hrliti na planinu da se obiđu deca koja su gde drugo nego kod babe.
A kod babe – umesto tobogana preskakanje ograde, ali šta umesto plaže ili bazena kojih nema ni na vidiku? Kad ono – nasred zabačenog seoskog puta od onomadašnjih kiša meškolji se gospođa bara…
I deca ko deca. A majka ko majka ima oči na leđima pa me stane karati što deca ne izlaze iz blata. „I dosad su, ali sad bosi!” Kad to čuh, lupih se po čelu: „Pa trebalo je da skinu šorceve!” Meni nešto fali? Džaba se pozivam na stručna lica, počev od izvesnog psihijatra u udaljenoj varošici što je, još pre nego što su se Finci dosetili, kad mu je dete otišlo kaljavo na testiranje za prvi razred, uhvativši s vrata zbunjeni pogled psihologa, kratko rekao: „Dve tone blata za srećno detinjstvo.“ Ne pali ni preporuka vaspitačice za suzbijanje viška agresije: „Dobro je da borave što duže u pesku, onako da se igraju na obali, malo voda, malo pesak, malo blato, što da ne…“
Uzalud se pozivam na stručna mišljenja i popularne tekstove mrova i drova. Džaba sam i sama mrrirala Harmsa, kad ga moja mati i ne znajući za onaj dijalog: „Iako si matematičar, časna reč, glup si.“ „Nisam, pametan sam i znam jako mnogo!“ „Mnogo, samo sve same gluposti“, gotovo nadmašuje rečima: „Ja sam odavno primetila, ali ti se praviš da ja lupam: vi što više učite, života mi moga, vi sve manje imate pojma.“ Ni predočavanje dobrih strana: „Vidiš kako je ceo dan mir, uživancija…“ nije argument. Kada dakle odgovora nemam, prisetim se detinje metode i pritantalim: a što da ne budu u bari? a što? a što, aštoašto? „Pogoreće na ovom suncu!“ „Ma nema šanse, i ako pobacaju šeširе, blato je odlična zaštita.“ Samo me pogleda. „Ajd sad stvarno a što, a što, a štoaštoašto?“ Okreni-obrni, glavni razlog ispada „da neko ne naiđe“.
DOZIVLJAJ SA LETNJEG RASPUSTA