Dr Mira Vidaković: Samo roditelji koji imaju usvojenu decu znaju kakva i kolika je to ljubav

Dr Mira Vidaković, višedecenijski je profesor u srednjem i visokom obrazovanju.  Autor je više desetina naučnih radova, objavljivanih u vodećim domaćim i međunarodnim publikacijama, te je učestvovala na velikom broju međunarodnih naučnih skupova. Bila je član 4 naučno istraživačka projekta, te napisala 3 udžbenika i 1 monografiju, ali je najviše od svega majka, jer je to emocija koja joj je davala motivaciju za kompletan profesionalni put, na kome je i dalje. Tako da je danas uspešan akademski profesor, majka dva rođena (biološka) deteta i jednog usvojenog, ali i sretna baka tri unučeta. To je bio povod da sa njom razgovaramo o veoma važnoj temu – usvajanju

Kako mislite da je najbolje da počnemo našu pričicu o vašoj zanimljivoj porodici?

Ne bih ja rekla da je moja porodica zanimljiva, nego jedinstvena. Takođe smatram da je svaka porodica jedinstvena na svoj način, jer nema dve potpuno iste porodice. Naravno, iz toga proizilazi moje neslaganje sa   čuvenom Tolstojevom tvrdnjom ,,da sve srećne porodice liče jedna na drugu, dok je svaka nesrećna porodica, nesrećna na svoj način.“ Apsurdno je kad  neki roditelji nastoje da svoju porodicu oblikuju po uzoru neke druge, umesto da se jednostavno samo bave svojom  porodicom, oblikujući je na njima prihvatljiv i svojstven  način.

Svakodnevna povezanost u domu je najjači temelj i osećaj pripadnosti, koji nas čuva od velikog sveta u kom ima svega. Ljubav je jača od krvnog srodstva ?

Mi imamo zvanično četiri vrste srodstva: prirodno (krvno), tazbinsko, adoptivno i duhovno. U našem pravnom sistemu relevantne su tri vrste srodstva: krvno (prirodno), tazbinsko i adoptivno( građansko). Adoptivno srodstvo tj. potpuno usvajanje, proizvodi sva prava i dužnosti, računanje rodbinskih veza, kao i krvno srodstvo.  Zašto ga onda i dalje razdvajamo od krvnog srodstva? I zašto ljubav povezujemo samo s krvnim srodstvom?

Samo roditelji koji imaju usvojenu decu znaju kakva i kolika je to ljubav. Ostali to ne mogu shvatiti, sve dok to ne prožive. Da, ljubav je jača od krvnog, kao i od svakog drugog srodstva. Izanalizirajte svoje ljubavi, pa napravite skalu istih. Gde Vam se na toj skali  nalaze partneri? Da li ste s njima u srodstvu?

Kako izgledaju dani pre nego što vrata svog srca i doma otvorite novom biću? O čemu razmišljate? Šta vas brine? Čemu se radujete?

Ovolika pitanja su suvišna. Život je svaki dan pun raznih događaja. Svako dešavanje sa sobom nosi bezbroj razmišljanja, strahova, emocija, planova, motiva, želja. Tako da se dani pre dolaska novog člana porodice, ne razlikuju od onih koji dolaze. Srce se ne otvara na zapovest, ili nagovor,  ono je otvoreno uvek, ili nikad nije. Nisu svi ljudi predodređeni da  usvoje decu, i to se ne radi ako vam intuicija ne kaže da je to, između ostalog,  smisao vašeg življenja.  Nikako ne treba usvajati decu iz bilo kog drugog razloga: jer su to uradili vaši poznanici da bi se mogli hvaliti tim podvigom, iz pomodarstva (zbog koga su nam zgrade pune pasa i mačaka), da bi muža zadržali u kući, itd.

Da li je bilo teško usaglasiti se oko odluke usvajanja deteta sa partnerom?

Naravno da nije, ako smo u zdravom partnerskom odnosu. Da li se svaki put pre trudnoće usaglašavamo?  Ili se najčešće, samo desi. Zašto bi sad bilo drugačije. S druge strane, koji partner se protivi još jednom sinu ili kćerci. Koja to sestra ne želi brata, ili brat, još jednu sestru. O bakama i dekama da ne pričam, i o njihovoj čuvenoj rečenici ,,dece nikad dosta“.

Da li vas je okolina podržala?

A zašto bi nam trebala podrška okoline za usvajanje deteta? Ja je nisam tražila, jer mi nije ni trebala. Obavestila sam roditelje i najbližu rodbinu, u obliku informacije, nikako ne da bih tražila podršku. Podršku nisam tražila ni kad sam rađala ostalu decu, zašto bih sad. To se tiče samo nas i naše porodice.  Svako treba preispitati pre svega sebe, da li to želi, da li ga to ispunjava, da li joj srce igra kad povede dete u školu, ili kad povede psa u šetnju. Moramo biti sigurni u svoj sistem vrednosti, jer ako ne postupamo u skladu s njim, neizmerno ćemo biti nezadovoljni, razočarani, anksiozni, tužni, depresivni. Analizirajte lica osoba u navedene dve aktivnosti, pa vidite na čijem licu titra radost.

Kada prirodnim putem dobijamo dete, ne možemo znati koji geni i kako će se ukrstiti. Ipak, često se odlučujemo na taj rizik, ne razmišljajući bas previše o mogućim kombinacijama koje i nisu bas dobre. Koliko, sa druge strane, ljude brine genetika deteta koje usvajaju? Ima li razlike?

Naravno da nema, to je samo izgovor.  Zaboravili ste na mutacije koje su uvek moguće u svakoj našoj budućoj trudnoći. A šta je sa veštačkom oplodnom od nepoznatog donora?

Kad usvajanja vi tačno znate šta imate, dobijate zdravstveni karton sa svim pokazateljima, a uvek možete zahtevati i dodatne analize pre usvajanja.  Nije sve u genetici, mnogo toga zavisi od socijalizacije, uslova, mogućnosti, edukacije, porodice, socijalne sredine, …. Deca su onakva kako ih oblikuju u porodici. Onaj ko ima otvoreno srce da usvoji dete, koje nije imalo sreće da odrasta uz svoje roditelje iz bezbroj raznih razloga, ne traži izgovore, nego traži mogućnosti.  I zašto mislite da se usvajaju samo besprekorno pametna, lepa i zdrava deca? A šta će biti sa svom onom decom koja imaju neku dijagnozu? Zar nima nije više  potrebna toplina našeg doma?

S druge strane, neizvesnost je uvek prisutna, i to što su naša deca danas zdrava, ne znači da će biti i sutra. Zato ne treba ići tako daleko i razmišljati ,,šta bi bilo, kad bi bilo“, nego, koji je maksimum koji ja mogu pružiti svojoj deci da budu što bolji ljud.

Koja je vaša poruka za kraj ovog razgovora?

Iskreno priznanje da sam najviše vezana za svoje usvojeno dete, i da je od njih troje, ona najprivrženija nama, i da je najuspešnija u svom poslu i formiranoj porodici, tako da, zahvaljujući toj svojoj odluci da je usvojimo, ja danas imam unuka i unuku.

Razgovarala Snežana Golić

Izvor: Detinjarije.com