Dr Ranko Rajović iz Novog Sada autor je NTC programa za edukaciju roditelja i učitelja koji se sprovodi u osamnaest zemalja Evrope i jedan je od najvećih stručnjaka za rani razvoj inteligencije kod dece.
Povezujući znanja medicine i pedagogije, stvorio je program koji razvija kognitivne sposobnosti dece, vrlo je dobro i detaljno razrađen, primenjiv u porodici, predškolskim ustanovama i u razrednoj nastavi osnovne škole. Dr Rajović, i sam otac četvoro dece, često predaje u Hrvatskoj, u Zagrebu na Učiteljskom fakultetu, i u Rijeci gde studenti već rade i diplomske radove iz NTC programa.
Koje su osnove NTC programa koji ste osmislili, možete li pojasniti koje vrednosti ih uči i koje novosti donosi u vaspitanje deteta?
– Osnovna postavka NTC programa zapravo je primena medicine u pedagogiji. Pre deset godina počeo sam da primenjujem neurološka otkrića u praktičnom radu sa decom, i dan-danas me zapanjuje da evropske države u svojim ministarstvima obrazovanja nemaju neurologe. Krenuo sam da radim sa darovitom decom, ali primetio sam da pristup odgovara svima, tako da danas NTC primenjujemo i na deci sa smetnjama u razvoju i ostvarujemo dobre rezultate.
Izdvojio bih dve ključne stvari: prva je razvoj mozga i inteligencije, a druga razvoj sposobnosti za učenje. Na ta dva dela sam i podelio program. Okruženje se menja, zato ne mogu da se primenjuju isti principi vaspitanja i igre koje su se npr. koristili pre trideset godina. Moramo da radimo i na edukaciji roditelja…
Ono čime se bavi prvi deo programa je važnost kretanja – da deca neometano skaču u barice, da se vrte, penju po drveću, hodaju po ivicama… Čini se da su današnja deca prezaštićena, da im roditelji iz straha da se ne povrede ne dozvoljavaju ove najosnovnije potrebe.
– Upravo tako, sve navedeno su fiziološke potrebe deteta. Njegov mozak ga tera da sve proba i tako ga priprema za život. Ako ne damo detetu da ide uzbrdo i nizbrdo, skače, da se penje i spušta, da hoda po kosinama, mi sprečavamo razvoj važnih delova mozga i njegove regije neće se dobro povezati.
Postoji jedan biološki zakon. Živa bića koja se ne kreću su biljke, koje nemaju neurone. Sva ostala živa bića koja se kreću imaju neurone i kompleksni nervni sastav. To dokazuje da smo stvoreni za kretanje. Mozak se razvija u pokretu, i to najviše od druge do pete godine. Zato je tada ključno da se dete kreće, a ne da sedi u kolicima i da ga roditelji guraju. Ne mislim pritom samo na hodanje nego na sve kompleksne pokrete, trčanje, prevrtanje, skakanje, penjanje, provlačenje – to je posao deteta.
Kad smo već kod grešaka, koje ste greške najčešće primetili da roditelji prave?
– Svrstavam ih u tri različite kategorije: prezaštićivanje je prvo, to smo malopre spomenuli, kada ne dopuštamo deci da se kreću kako se ne bi povredili.
Pod drugo ulaze sva ona delovanja koja roditelji rade da bi sebi i njemu „olakšali“. Na primer, voze dete u kolicima do njegove četvrte godine, daju mu meku miksanu hranu jer je dete brže pojede. Zadržaću se na mekoj hrani jer taj je problem vrlo prisutan. Kad dete dobije prva dva zuba, pomalo treba početi da se uvodi tvrda hrana. Kad sa osamnaest meseci izrastu svi zubi, formiran je zagriz. Dete u tom dobu već mora u potpunosti da konzumira čvrstu hranu. Znaju da mi kažu: ‘Ali moje dete ne želi da jede takvu hranu’. Moj savet tada je da mu uopšte ne date taj obrok, neka pričeka sledeći. Ako ovde popustite, ne pomažete mu već štetite.
Evo koje su posledice: Mekana hrana ne može da aktivira jezik kako treba, što je važno za razvoj govora. Deca koja ne jedu tvrdu hranu ne razvijaju pravilno mišiće na obrazima i zbog toga im je teško da izgovaraju glasove P i B. Uz to, čvrsta hrana čisti zube, a mekana ne može, pa se stvara više karijesa. Kažu mi roditelji: „Pa šta ima veze, to su mlečni zubi“. Ali, kada izvadimo detetu jedan mlečni zub, hrana automatski ide na stranu gde ima više zuba jer je tamo zagriz jači. Jaki mišići tu više rade nego na drugoj strani. Zbog toga može da se javi estetski problem asimetrije lica. Ako ti jaki mišići na licu povuku i vratne mišiće za sobom, dolazi čak do poremećaja držanja tela.
I još, rešavanje problema dosade umesto deteta je treći problem koji želim da naglasim.Roditelji samo treba da se sete sebe kada su bili maleni, odnosno onoga šta su radili kada su osetili dosadu. Išli su sami da traže društvo, vozili se biciklom i izmišljali nove igre. Danas dete kad mu je dosadno uzima tablet, mobilni ili daljinski upravljač i pritiskom na dugme ulazi u virtualni svet u kom u trenu prestaje da oseća dosadu. To znači da smo dete prepustili ljudima sa TV-a i videoigricama da mu kreiraju unutrašnji svet. Dosada je neugodno stanje, ali nam je potrebna da mislimo i budemo kreativni. Pre smo sami sebi rešavali taj problem dosade. I dete samo mora da ga nauči, inače će sa godinama postati frustrirano, i sve će mu trebati odmah i sad. Sve je više takve dece.
