Dr Spasovski: Za decu predškolskog uzrasta najbolja je slobodna igra

Često nas to pitaju, i nas a verujem da taj savet roditelji traže i od vaspitača i učitelja: „Doktore, dete ima 4 godine, na koji sport da ga dam?” ili kad dođu s problemom koji je već očigledan, često kažu: „Dete ima 12 godina i ne trenira ništa jer ne želi.”

O deformitetima kičme, kolena, stopala i kompletnog skeleta kod dece, o tome kako sprečiti i kako lečiti, kako problem prepoznati, govori dr Duško Spasovski, specijalista ortopedske hirurgije i traumatologije na Institutu za ortopedsko-hirurške bolesti „Banjica”, za TV Kurir. Najinteresantnje delove tog razgovora smo priredili i evo šta on kaže.

Deformiteti koji se kod dece javljaju su brojni, neki su teški, neki lakši. Teški su zaista retki. Najčešće viđamo deformitete trupa, kolena, skočnih zglobova, u manjoj meri šake i grudnog koša.

Najveći broj tih problema su različite manifestacije lošeg držanja. To je rastući problem. Deca se sve manje kreću, sve je manje kvalitetnog kretanja, a sve više vremena provode u pasivnom položaju, pod uticajem ekrana, kojima su izloženi od ranog detinjstva. Nedostatak aktivnosti i to što umesto u trčanju deca provode vreme pred ekranom najveći je savremeni uzročnik deformiteta kod dece.

Rekli ste kvalitetno kretanje, šta to znači?

Za decu predškolskog uzrasta psihofizički je najbolja slobodna igra, bezbednosno kontrolisana. Najveći broj sportova za decu postaje korisno da ih deca treniraju od 7. godine.

Ne treba zaboraviti da ono što je za decu najpoželjnije jeste slobodna strukturirana igra gde se dete kreće uz pomoć rekvizita. Danas i deca i roditelji veruju da je to sedenje i pokretanje prstića.

Od 7. godine pa nadalje, dajemo savete shodno konstituciji, posmatrajući kolena, noge, stopala, trup, kakav je afinitet, kakve su mogućnosti roditelja za organizaciju – od svega toga zavisi da li će dete trenirati fudbal, košaru, ili plivanje, gimnastiku.

Postoje sportovi o kojima malo njih razmišlja a veoma su korisni. Npr. mačevanje. Ono može terapijski delovati, jer nosi višestruko asimetrično pokretanje. Uvek se radi istom rukom, pa ako je recimo toj ruci potrebna terapija, mačevanje može biti odlična podrška.

Naravno, bitna je i želja deteta da se time bavi.

Znači, vaša je preporuka da se dete prvo pregleda, pa tek onda da donesemo odluku za bavljenje sportom?

Ako želimo da sport bude preventiva ili podrška terapiji, onda da, treba se svakako posavetovati s lekarom. Jer više puta se desilo, kad pacijenti posle nekog vremena nakon dobijenog saveta dođu na kontrolni pregled, da mi kažu da su deca i postala veoma dobra u tom preporučenom sportu i zavolela ga i da to više za njih nije samo terapija.

Šta su lakši deformiteti, a šta teži? Recimo skolioza i hiperkifoza?

Skolioza i hiperkifoza nisu laki deformiteti. Zahtevaju ozbiljno i dugotrajno lečenje, nekad i operativni zahvat.

Naravno, postoje blage kosturalne promene na trupu koje roditeljima izgledaju kao kifloza (kriva kičma). To nekad jeste, nekad nije tako, ali nakon pregleda doktor će dati zadatke roditelju, kakve vrste motoričkih aktivnosti dete treba da izvršava da bi delovali preventivno i sprečili deformitet. Najbolje je sprečiti. To iziskuje mnogo napora i za roditelja i za dete, ali može biti mnogo teže ako ne urade sve što mogu i dozvole da se deformitet razvije.

Dalje, kad su u pitanju kolena, neretko se dešava da roditelji dođu i kažu: „Dete ima tri godine i krive noge, šta da radimo?”. Deca ne rastu simetrično, čak ni po tome koji delovi tela rastu u koje vreme. Noge recimo pred pubertet naglo rastu a trup ne, pa se javljaju neke bolesti koje stvaraju paniku, a zapravo su samo prolazne. Kad znamo da će, recimo problem „iks-nogu” najverovatnije priroda da reši do 4, 5, 6. godine, ne preduzimamo ništa da ne bismo napravili suprotan problem i na kraju dobili „oks-noge”. Pratimo, pa preduzimamo ako je potrebno, ako priroda nije odradila posao. Tu je bitan i genetski deo. Roditelji ne gledaju sebe. Ako i oni imaju neki deformitet, pa ga primete i kod deteta, jednostavno se moraju pomiriti s tim da možda nikakve vežbe neće u potpunosti rešiti problem.

Mislim da je važno pričati i o stopalima. U prvih nekoliko meseci ili godinu dana deformiteti mogu biti posledica držanja u stomaku pa se to najčešće vežbama sanira. Nama su ambulante često pune zabrinutih roditelja koji su došli jer su uvereni da njihovo dete ima ravna stopala, a dete zapravo uopšte nema problem. Problem je u tome što roditelji posmatraju dete dok stoji mirno. Kad tu stopala izgledaju ravno, to izgleda kao deformitet. Kad bi se ta deca podigla na prste i kada bi se pojavio normalan kriv luk, to bi značilo da dete nema deformitet, nego postoji fleksibilnost stopala, tako da su na ravnoj podlozi ravna, ali kad dejstvuju mišići pojavi se luk. Ta stopala ne samo da nisu ravna, već predviđaju sportsku konstituciju. Takva deca ne da nemaju ravna stopala, nego treba da dobiju preporuke kako najbolje da svoju konstituciju u sportu iskoriste.

U svakom slučaju da biste očuvali svoj skelet veoma su bitne tri stvari – zdrava ishrana, mnogo kretanja i pozitivan stav.

Priredila: A. C.

Izvor: Zelena učionica

Podeli tekst: