Zabrana da se bude svog pola
Roditelji koji imaju dvoje dece im često pokazuju da ih različito vole u zavisnosti od toga da li su sin ili kćerka. Na osnovu prakse, stekao sam utisak da je češće da roditelji više vole sina od kćerke, ali ima i obrnutih primera u kojima favorizuju kćerku, a šikaniraju sina. U ovakvim okolnostima roditelji poručuju detetu „pogrešnog pola“ da ne vredi zato što je žensko, odnosno muško. Dete se sa takvim porukama može pomiriti i verovati da su, na primer, žene manje vredne od muškaraca. Takav stav vidimo u nekim tradicionalnim kulturama.
Nekada dete „pogrešnog pola“ shvati da ga roditelj, koji ga inače odbacuje, bolje prihvata ako se ono ponaša na način na koji se ponaša suprotan pol. Tako, da bi ugodile roditeljskom uslovu i bile prihvaćene, biološke devojčice postaju psihološki dečaci, a biološki dečaci postaju psihološke devojčice.
Muškobanjasta devojčica
Devojčica iz našeg prvog primera može shvatiti da je otac prema njoj topliji kada zajedno sa njim gleda fudbal, kada zna igrače i pravila, kada gleda kako on popravlja kola. A otac je blistao od sreće kada je ona prebila jednog dečaka koji je za glavu veći od nje. Da bi bila voljena od oca koji je prikriveno odbacuje, ova devojčica, a kasnije i devojka je razvila „muške“ karakteristike ličnosti, izabrala je i „mušku“ profesiju, i ceo njen život je obeležilo dokazivanje da je, ako ne bolja, onda ništa manje lošija od muškaraca u „muškim“ stvarima.
„Dete „pogrešnog pola“ shvati da ga roditelj, koji ga inače odbacuje, bolje prihvata ako se ono ponaša na način na koji se ponaša suprotan pol.“
Ženskasti dečak
Mama iz našeg drugog primera, koja se našla u nevolji zbog toga što nije imala izabrano muško ime, odlučila se za ime Saša (ime kao što su Vanja, Staša, itd.). Ona nije bila svesna toga da joj se ovo ime sviđalo zato što može da bude i muško i žensko. Ružičastu opremu za bebu nije bacila i zamenila je plavom. Nosila je bebu obučenu u ružičasto, a na pitanje: „Što vam je slatka kćerka, kako se zove?“, odgovarala je: „Saša“, bez upućivanja sagovornika u to da ima dečaka, a ne devojčicu. Kasnije je uživala da od Sašine duge kose pravi frizure i da ga šminka kao da je lutkica. Kada je Saša hteo da se igra sa dečacima, ona ga je odvraćala, rečima da su dečaci grubi. Zato se Saša sa devojčicama igrao tipičnih ženskih igrica koje u stvari devojčice pripremaju za ulogu žene. A kada su sredinom osnovne škole dečaci iz razreda počeli da ga zadirkuju da je „peder“, Saša je počeo da veruje da se zaista jako razlikuje od drugih, da je neobičan i da ne pripada.
Dozvola da se bude svog pola
Svako dete ima pravo da bude onog pola u kojem je rođeno. I zato roditelji nikada ne treba da odbacuju dete zato što je rođeno „pogrešno“. Ako roditelj primeti kod sebe da tako reaguje na dete, to je dobar razlog da ode i porazgovara sa nekim stručnjakom o problemu neprihvatanja deteta, jer decu treba prihvatiti i voleti onakvu kakva su. Svako uslovljavanje detetovog prava na postojanje ili na ljubav jeste znak toksičnog roditeljstva.
Psihoterapeut Dr Zoran Milivojević jedan je od autora priručnika za vaspitavanje dece Mala knjiga za velike roditelje, autor knjiga Emocije, Formule ljubavi, Uloviti ljubav i Igre koje igraju narkomani.
Pročitajte još i: Dr Zoran Milivojević: Kada pohvaljivanje šteti?
