Piše: Zoran Milivojević
Povremeno se u životu dešavaju situacije u kojima čovek „pada u iskušenje” da učini nešto za šta sam smatra da nije u redu. To je situacija mučnog obuzdavanja jake želje za činjenjem nečeg rizičnog, opasnog, zabranjenog, nemoralnog ili protivzakonitog. Kada osoba uspešno obuzda važnu želju, posle toga može da oseti da je nešto propustila u životu. Kada podlegne želji, bez obzira na to da li je u tome „uhvaćena” ili nije, ona nastavlja da neko vreme to sama sebi zamera, osećajući krivicu. To pokazuje da moralni deo ličnosti nastavlja da protestuje.
Opisani unutrašnji konflikt nečije jake želje sa usvojenom moralnom normom jeste arhetipske prirode i od davnina je označen kao borba dobra i zla u čoveku. U hrišćanstvu je shvaćen kao pokušaj zlog đavola da namami i zavede dobrog čoveka kako bi se ovaj odrekao dobrote i boga. U Frojdovoj psihoanalizi shvaćen je kao borba u ličnosti između nad-ja i ono, to jest između superega i ida, a u transakcionoj analizi kao borba našeg unutrašnjeg roditelja i našeg dečjeg Ja.
Važno je reći da želja nije uvek nešto negativno, a zabrana nešto pozitivno. Brojne su situacije u kojima je zabrana nerazumna, a želja izraz spontanog i prirodnog impulsa ili potrebe. Tada je želja „dobro”, a zabrana je „zlo”.
