Pretpostavka da isti roditelji mogu vaspitati dvoje dece na isti način spada u tzv. pedagoške mitove. Veoma je važan i redosled kojim dete usvaja određena znanja, a upravo je nemoguće ponoviti isti redosled ovih poruka.
Piše: Dr Zoran Milivojević
Polazeći od pretpostavke da su ih vaspitavali na isti način, roditelji se često pitaju zašto postoje razlike između starijeg i mlađeg deteta. Smatrajući da je i jedno i drugo dete dobilo isto vaspitanje, roditelji zaključuju da su se razlike pojavile zbog nekih faktora na koje nisu mogli uticati: detetove prave prirode, temperamenta, genetskih sklonosti, horoskopskog znaka, fizičke sličnosti sa nekim drugim članom porodice, itd. Zato što ove razlike doživljavaju kao izraz nečega što je nepromenljivo, roditelji se mire sa tim da je dato dete takvo kakvo je i prihvataju pasivnu i nemoćnu poziciju.
Priroda ili vaspitanje?
Ali šta ako to nije tako i ako su razlike rezultat nečega u vaspitanju što jeste promenljivo? U tom slučaju će roditelji napraviti grešku, jer će propustiti da utiču na decu da isprave nepoželjne razlike. U nauci o deci je odavno prisutan sukob onih koji misle da je za izgradnju detetove ličnosti presudna njegova priroda i onih koji misle da je presudno vaspitanje dece. Sa aspekta roditelja, to je dilema – da li da zauzmem stav da detetov razvoj ne zavisi od mene, već od njegove prirode ili da zauzmem stav da detetov razvoj zavisi od mene?
Novija saznanja govore u prilog ovog drugog. Kada se dete rodi, njegov mozak je „poluproizvod“. Kako će se mozak razvijati zavisi od toga kako će dete biti stimulisano od strane okoline, prvenstveno roditelja. Dakle, vaspitavajući decu, mi utičemo na to da se njihov mozak razvija u određenom pravcu, a kamoli njihova ličnost.
Isti roditelji, drugo roditeljstvo
Zato je važno da preispitamo pretpostavku da isti roditelji vaspitavaju decu na isti način. Kako možemo objasniti nekada velike razlike u ponašanju i tipu ličnosti između mlađeg i starijeg deteta istih roditelja?
Odnos između vaspitavanja od strane roditelja i detetovog ponašanja ili crta detetove ličnosti nije odnos uzroka i posledice. Umesto da se razume kako roditelji uzrokuju detetovo ponašanje, treba razumeti da roditelji vrše uticaj na dete, a da od deteta zavisi da li će taj uticaj prihvatiti ili neće. To je glavni razlog zbog kojeg je deci neke stvari potrebno ponavljati mnogo puta, jer se tako vrši pritisak na njih da usvoje roditeljsku poruku. Ako su poruke koje upućuje roditelj glavni sastavni element onoga što zovemo vaspitanje, onda treba znati da dete ne reaguje na samu poruku ili na nameru roditelja, već da dete tu poruku razume na jedan ili drugi način. Isto tako, ne razlikuje poruku od značenja koje joj je pripisalo. Zbog toga su mogući razni nesporazumi i „šumovi“ u komunikaciji, naročito kod mlađe dece.
Jedinstveni komplet poruka
Vaspitanje možemo shvatiti kao skup određenih poruka koje roditelji upućuju deci, a koje se tiču važnih aspekata života. Roditelji mogu misliti da su isti komplet poruka „isporučili“ i jednom i drugom detetu. Čak i da su to zaista uradili, veoma je važan i redosled kojim dete usvaja određena znanja, a upravo je nemoguće ponoviti isti redosled ovih poruka. Ako uvažimo činjenicu da pored majke dete ima i oca, i da su to dve najvažnije figure čije poruke dete registruje kao veoma važne, onda ove stvari postaju još kompleksnije.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Dozvolite deci da trče i skaču: Još jedno istraživanje potvrdilo – mozak se razvija u pokretu
Rezultati do kojih su italijanski istraživači došli pokazali su da zdravlje i stanje nervnog sistema zavisi od signala koje nožni mišići šalju do mozga i obrnuto. Istraživanje je bacilo novo...
Budući prvaci u Srbiji ne znaju sami da vežu pertle i da se obuku, gde grešimo?
Skoro trećina predškolaca u Velikoj Britaniji ne ume sama da se obuče, samostalno da koristi toalet ili da pravilno govori, pokazalo je nedavno jedno istraživanje. Stručnjaci su odmah reagovali ističući...
Ko je odgovoran za (ne)uspeh deteta u školi?
Ko je odgovoran za (ne)uspeh deteta u školi? Kako da usmerimo dete na pravi način? Šta roditelj, a šta vaspitači i nastavnici mogu da učine da stvore pozitivan odnos deteta...
Nekad nije loše biti (pomalo) agresivno dete
Piše Zorica Marković "Da li je obilje emocija koje psihologija naziva agresivnošću postalo novi tabu? Da li je to opasno?", pita se porodični terapeut, govornik, predavač i pedagog Jesper Jul...
Tekstovi Dr Zorana Milivojevica uvek su smisleni, zanimljivi, ali meni ne i korisni jer se u toku citanja uvek pojavi pitanje “kako”. Citat iz teksta “Ljubomora između dece nije nerešiv problem, već je nešto što roditelji treba da neutrališu tokom vaspitanja.” Pitanje: Kako???
Apsolutno se slazem sa Anom. Nadala sam se da ce u tekstu biti reci i o tome kako neutralisati ljubomoru tokom vaspitanja. Roditelji mogu da se sloze citajuci ovaj tekst, ali vise vole konkretne primere odnosno savete od strane strucnjaka, koji ce im pomoci da se izbore sa problemom Pozdrav
Mislim da je izostavljen momenat “zamora materijala” kod roditelja. Kada pričamo o vaspitanju dece među kojom postoji i minimalna starosna razlika, mislim da se roditelji menjaju sa iskustvom i godinama, tako da nikada ne primenjuju bas iste metode i nemaju isti motiv niti istrajnost u postizanju ciljeva vaspitanja.
Делим разочарање изражено у претходним постовима. Изостали су савети како се носити с љубомором и старијег, па и млађег детета, како не упадати у грешке које изазивају још већу љубомору, на који начин одреаговати на грубе изливе љубоморе (физички насртаји старијег детета на млађе који изазивају инстинктивне реакције одбране млађег детета)… За овај немали проблем, за који др Зоран Миливојевић исправно констатује да оставља трага на развој личности првенца, али и дете која иза њега долазе, очекивала сам мало “светла”, макар у назирању.
Kada imate blizance tu se najbolje vidi da ipak ulogu ima i karekter deteta. Apsolutno se isto posvetite a ne budu isti. Prirodno i normalno.