U poslednje tri decenije dvadesetog veka se uvrežio novi način vaspitavanja dece, koji je doneo dva nova problema – prezaštićeno dete i razmaženo dete, piše Zoran Milivojević. Tek sada, kada je dovoljno veliki broj tako vaspitane dece odrastao, možemo jasno sagledati kolika je šteta napravljena.
Sebičnost i narcisoidnost
Razmažena deca nikada ne odrastu. Ona će u odraslom dobu moći da funkcionišu samo ako nađu nekoga ko će se prema njima ponašati isto kao i roditelji. Ako je to ljubavni odnos, tada od partnera traže da ih razmaze, jer je to njihova predstava o ljubavi koju su izgradili na osnovu roditeljskog ponašanja. U većini slučajeva to znači da će teško ostvariti stabilnu ili dugoročnu vezu. Ako ne pronađu takvog partnera, tada će ostati da žive sa roditeljima, i funkcionisati tako što će i dalje u mnogo čemu biti zavisni od roditelja.
“Razmažena deca često imaju visoku inteligenciju i visoko izražene druge sposobnosti, ali šta im to vredi kada nisu u stanju da pokažu istrajnost koja je potrebna za uspeh. Zato mnoga od njih na kraju počinju da pogrešno misle da su glupa i nesposobna.”
Nedostatak ambicija
Jedan od glavnih problema odrasle razmažene dece je nedostatak ambicije. Ova deca su zadovoljna svojim detinjstvom i ponašanjem roditelja i jednostavno ne žele da ga zamene za neudobonu odraslost. I zato odbijaju da odrastu. Njihova želja je da sve ostane kao što je sada, dakle bez neke jasne ambicije ili životnog cilja. A ako imaju ambiciju, onda je to fantazija o nekom izuzetnom uspehu, svetskoj popularnosti, koja je potpuno nerealna i koju ne prate odgovarajući napori da se to ostvari, tako da se osećaju nezadovoljno i promašeno.
To su sve razlozi zbog kojih treba sprečiti da naša voljena deca postanu ili ostanu razmažena. Treba ih voleti, ali moramo i da ih disciplinujemo. Nova formula vaspitanja je: ljubav + disciplina, a nju nije teško sprovoditi u delo.
Psihoterapeut Dr Zoran Milivojević jedan je od autora priručnika za vaspitavanje dece Mala knjiga za velike roditelje, autor knjiga Emocije, Formule ljubavi, Uloviti ljubav i Igre koje igraju narkomani.
Pročitajte još i: Ako li te ja opandrčim…
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Kako da zaštitimo decu od seksualnog nasilja?
Često zaboravljamo da iza nečije titule, pozicije, statusa – stoji ipak samo čovek. A kakvi ljudi mogu biti? Šaroliki! Neki od ljudi su i seksualni predatori i ima ih u...
Psiholog Nevena Lovrinčević: Batalite IQ deteta već ga pošaljite napolje da se igra
Roditeljstvo je misija. Put prepun dilema, nesigurnosti, prepreka, uspona i padova, a sve s jednim ciljem – da odgajite dobre,...
Zašto roditelji koji svu pažnju usmeravaju na decu, podižu anksiozne i depresivne jedinke
Premalo pažnje nikako nije dobro. Previše pažnje ponekad može biti još gore. Poznajem ne mali broj roditelja koji izgovaraju rečenice tipa: „Živim za svoju decu. Moja deca su mi jedino...
Zbog toga što se bojimo rođene dece porašće u samožive, nestrpljive i bezobrazne odrasle osobe
Britanska dadilja i autorka knjige “Budi smiren roditelj”, Ema Džener, iza sebe ima 20 godina profesionalnog isustva, koja je stekla radom na dva kontinenta. Ema ozbiljno strahuje zbog načina na...
Odličan. Stalno se pitam gde su pogrešili roditelji ovih roditelja što su im deca sada roditelji…
I kakav savet imate za nas roditelje cija deca nece da dodju,odu,stanu… 🙂 ?
Bogami, nije ovaj tekst loš. Ljudi treba da shvate da Zoran Milivojević pomaže deci da izrastu u normalne, psihički zdrave, funkcionalne osobe. A ovo za modele vaspitanja je tačno. Ja imam oba ova problema sa vaspitanjem.
Naime, ja sam rođen kao jedino dete svojih roditelja, i ostao sam jedinac do dan-danas. Još od malih nogu, na meni su primenjivana oba ova načina vaspitanja-i intruzivno, prezaštićeno-Nemoj, Jovane, pašćeš, ostavi to, ja ću, nećeš ti to umeti, pokvarićeš ti to, sigurnije je da ja uradim, nećeš ti to moći, ne znaš ti to…, i razmaženog-sine, sve će biti onako kako ti želiš. Kada sam bio mali, najviše na svetu sam voleo svoje roditelje.
Međutim, kada sam malo odrastao i ušao u pubertet/adolescenciju, znači, od petog razreda-11 godine, stvari su odjednom krenule nizbrdo. Video sam i shvatio koliko sam nefukncionalan, imao sam-imam i danas strašne komplekse zato što sam lenj, ne znam da radim ni jedan pravi fizički posao kako treba, ne bavim se sportom nijednim, i čak i ne znam pravila nijednog sporta, ne umem da se obučem, i dalje svlačim duks preko glave vukući ga ya kapuljaču ili kragnu, u 19-oj godini nisam siguran u svoju veštinu vezivanja pertli, imam poremećaje u ishrani…I još mnogo, mnogo toga. Ranije sam mislio da takav način vapsitavanja daje slobodu detetu, međutim, sada vidim da to nije tako. Sada shvatam da mi je to najgori lanac i najteže breme oko vrata.
Sad sad četvrta godina srednje škole, i treba da izaberem svoj životni put. I sada me roditelji stalno nešto skreću sa tog mog životnog puta i naturaju mi neke svoje ideje, a ja, pošo sam razmažen i prezaštićen, teško mi je da kažem ne.
Ako se izvučem iz ovoga, i ako sutra, jednog dana, budem imao decu, sigurno neću ponoviti istu grešku.
Hvala Vam, profesore Milivojeviću, što se borite za prave vrednosti u vaspitanju dece.
Jovane, pazi samo da ne odeš u drugu krajnost sto se tice tvoje dece i porodice sutradan. Zelim ti da se otrgnes sto pre, pokazi roditeljima sta zelis i reci im otvoreno da je vreme da te puste da donosis sam neke odluke. Kada upises fakultet, zaposli se negde preko leta, radi, zaradi svoj dinar kojim ces sam raspolagati i bices zadovoljan, sigurno nisi nesposoban.Ili nadji negde gde mozes da radis i naučiš neki fizicki posao koji ti se najviše dopada i koji bi zeleo. Otrgni se, mlad si covek, uradi nesto da se osecas vredno.
Zorane, nije ni cudo sto Vas vecina smatra neadekvatnim psihologom… Vi ste, samo, medijski dobro angazovani… “Razmazujuci roditelji”… ne bih se slozila s tim. Iz licnog iskustva govorim da imam razmazeno trogodisnje dete koje vaspitavam u pravom smeru i i te kako kaznjavam kada zasluzi i za okolinu vazim za strogog roditelja, pa opet dozivim da mi se dete baca u prodavnici igracaka. Nije apsolutno takvo, ali desava se. Vise ne mogu ni recima, ni batinama da doprem. Nadala sam se da cu naici na adekvatan savet, a ne pametovanje…
Eto….priznajete da imate razmaženo dete i da ga kažnjavate. A i dalje nije dobro. Šta očekujete, savet kao čarobni štapić? Pravilo je da nema pravila i da dete ne može da se “ukalupi”. Možda ste preskočili da kažete da više zvocate a manje razgovarate sa detetom. Možda ste preskočili da brzo prelazite na fizikalisanje sa verbalnog…Sa moje tačke gledišta, vi isuviše subjektivno posmatrate vaš način vaspitavanja a spočitavate profesoru da “pametuje”. Realno, očigledno je da se problem neće rešiti na vaš način. E sad, šta ćete promeniti i/ili prihvatiti, odlučite sami