Roditelji često zaboravljaju da je cilj odgajanja deteta postizanje njegove sposobnosti za samostalni život u ljudskom društvu.
Ulazak u psihološko jedinstvo sa detetom zahteva da se majka odrekne nekih stvari u svom životu kako bi detetove želje i potrebe stavila ispred svojih.
Piše: Zoran Milivojević
To što trudnoća traje devet meseci nije slučajno. Glavni razlog je u tome što je kompleksnim organizmima, kakav je čovekov, potrebno puno vremena da bi se razvio. Ali tih devet meseci ima i određene psihološke koristi. Tokom tog perioda majka se polako navikava na činjenicu da u sebi nosi dete, da je dete deo njenog tela. Trudnica tako postepeno razvija emocionalnu vezu sa detetom, pogotovo kada dete počne da se mrda i tako da jasno pokazuje da je živo biće. Kada se majka porodi, tada više nije u njenom telu, ali majka zadržava psihološki stav da dete jeste deo nje. Zato ona nastavlja da tretira dete kao da je ono zaista još uvek deo nje. Ono više nije obuhvaćeno maminom kožom kao što je to bio slučaj dok je bilo u stomaku, ali je sada obuhvaćeno maminim Ja. To jednostavno znači da majka nastavlja da se ponaša kao da je dete deo njene ličnosti. Ovakvo funkcionisanje majke i deteta nazivamo psihološka simbioza.
Odrastanje i odvajanje
Uspostavljanje simbioze majke i deteta ima svoju biološku, odnosno evolucijsku osnovu. Novorođena beba, kao i mladunčad mnogih razvijenijih životnja, potpuno je nesposobna za samostalni život. Zato, da bi preživela, neko mora da brine o njoj. Kod svih onih vrsta kod kojih je potrebno mnogo vremena da bi se mladunče razvilo, dolazi do čvrstog emoconalnog vezivanja prvo majke za dete, a kasnije i deteta za majku. Što životinja ima kompleksniji mozak, to je za njeno odrastanje potrebno više vremena. Tako, na primer, kod orangutana za potizanje odraslosti – što se meri postizanjem sposobnosti da se daje potomstvo – potrebno je oko osam godina. Ako isti takav kriterijum primenimo na decu, potrebno je deset do dvanaest godina. Biološki kriterijum koji važi za ljude je da se završava rast kostiju, što obično znači do osamnaeste godine. Zato što se tada završava rast, zato se koriste izrazi odrastanje i odraslost.
Da bi ova simbioza bila uspešno uspostavljena, majka mora biti spremna za nju. Ulazak u psihološko jedinstvo sa detetom zahteva da se majka odrekne nekih stvari u svom životu kako bi detetove želje i potrebe stavila ispred svojih. Međutim, to odricanje u korist deteta je prolazno, najviše izraženo u prve tri ili četiri godine detetovog života. Nakon toga majka je potpuno spremna da se vrati svojim omiljenim aktivnostima. U odnosu na spremnost majke da se posveti detetu možemo razlikovati dve krajnosti: „savršenu“ i „infantilnu“ majku.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Pitajte stručnjaka: Šta kad navikavanje na vrtić ide jako teško?
Dragi čitaoci, započeli smo novu rubriku “Faktor iznenađenja” u saradnji sa Razvojnim centrom za decu i odrasle “Faktor”, koji okuplja vrsne stručnjake koje se bave razvojem dece – psihologe, pedagoge, defektologe, pedagoge, psihoterapeute,...
Kako da ne izgubite od deteta u borbi za prevlast
Ključno pitanje je: Ko je roditelj u vašem odnosu - vi ili vaše dete? Pre neki dan sam stajao u prodavnici i jedna tinejdžerka očigledno je vodila glavnu reč. Nedvosmisleno...
Savet američkog psihologa: Ovo je deset preduslova za vaspitano dete
1. Budite stopostotno dosledni u svom ponašanju Dete mora da zna da ste ozbiljni! 2. Uvek ispunite ono što ste rekli da ćete uraditi Nikad, nikad ne odstupajte. Nemojte biti...
Kako ojačati dečije samopouzdanje?
Samopouzdanje nije crta sa kojom se rađamo. Ono se stiče i gradi na osnovu našeg opažanja, iskustva, iz situacije u situaciju, ali se isto tako i gubi. Osnova čvrstog samopouzdanja...
Odlican tekst:-)
Kao i uvek: kratko, jasno, precizno i nadsve korisno za razumevamje određenog problema. Posebno me zanima situacija definisana sledećim citatom: “Često postoji veza između savršene i infantilne majke. Nekada savršena majka podiže kćerku koja će biti infantilna majka. Jedna od grešaka koje neke majke čine je da uče kćerku da „ne prođe isto kao ona“, da „uživa u životu i za sebe i za mamu“, „da proživi pre nego što uđe u brak“, itd. Sa druge strane, kćerke koje gledaju svoje „savršene“ majke kako se za njih žrtvuju zaključuju da je materinstvo veoma odgovoran posao za koje one nisu sposobne, ili da nisu spremne da se odreknu tolikih stvari. Nekada majka i kćerka sa ovim stavovima mogu biti dobar tim – kćerka rodi dete koje kasnije podiže njena mama.”
Veoma frustrirajuća situacija za supruga koji se ne slaže takvim odnosom majka – ćerka – dete.
Svi komplimenti Dr Milivojeviću.
Neznam u koju grupu majki spadam, ali,ja sam sticajem okolnosti morala od rodjenja cerke da budem uz nju jer je rodjena gluva, pa smo putovali na govorne vezbe a kasnije u skolicu, skolu…Nije mi zao sto sam se zrtvovala, samo se bojim za nju i njeno samopouzdsnje. Sada ima 16 god, sa 11 je sama pocela da putuje, sposobna je ali uvek me pita za misljenje i da li je nesto dobro, lepo…Trudim se…