Roditelji često zaboravljaju da je cilj odgajanja deteta postizanje njegove sposobnosti za samostalni život u ljudskom društvu.
Ulazak u psihološko jedinstvo sa detetom zahteva da se majka odrekne nekih stvari u svom životu kako bi detetove želje i potrebe stavila ispred svojih.
Piše: Zoran Milivojević
To što trudnoća traje devet meseci nije slučajno. Glavni razlog je u tome što je kompleksnim organizmima, kakav je čovekov, potrebno puno vremena da bi se razvio. Ali tih devet meseci ima i određene psihološke koristi. Tokom tog perioda majka se polako navikava na činjenicu da u sebi nosi dete, da je dete deo njenog tela. Trudnica tako postepeno razvija emocionalnu vezu sa detetom, pogotovo kada dete počne da se mrda i tako da jasno pokazuje da je živo biće. Kada se majka porodi, tada više nije u njenom telu, ali majka zadržava psihološki stav da dete jeste deo nje. Zato ona nastavlja da tretira dete kao da je ono zaista još uvek deo nje. Ono više nije obuhvaćeno maminom kožom kao što je to bio slučaj dok je bilo u stomaku, ali je sada obuhvaćeno maminim Ja. To jednostavno znači da majka nastavlja da se ponaša kao da je dete deo njene ličnosti. Ovakvo funkcionisanje majke i deteta nazivamo psihološka simbioza.
Odrastanje i odvajanje
Uspostavljanje simbioze majke i deteta ima svoju biološku, odnosno evolucijsku osnovu. Novorođena beba, kao i mladunčad mnogih razvijenijih životnja, potpuno je nesposobna za samostalni život. Zato, da bi preživela, neko mora da brine o njoj. Kod svih onih vrsta kod kojih je potrebno mnogo vremena da bi se mladunče razvilo, dolazi do čvrstog emoconalnog vezivanja prvo majke za dete, a kasnije i deteta za majku. Što životinja ima kompleksniji mozak, to je za njeno odrastanje potrebno više vremena. Tako, na primer, kod orangutana za potizanje odraslosti – što se meri postizanjem sposobnosti da se daje potomstvo – potrebno je oko osam godina. Ako isti takav kriterijum primenimo na decu, potrebno je deset do dvanaest godina. Biološki kriterijum koji važi za ljude je da se završava rast kostiju, što obično znači do osamnaeste godine. Zato što se tada završava rast, zato se koriste izrazi odrastanje i odraslost.
Da bi ova simbioza bila uspešno uspostavljena, majka mora biti spremna za nju. Ulazak u psihološko jedinstvo sa detetom zahteva da se majka odrekne nekih stvari u svom životu kako bi detetove želje i potrebe stavila ispred svojih. Međutim, to odricanje u korist deteta je prolazno, najviše izraženo u prve tri ili četiri godine detetovog života. Nakon toga majka je potpuno spremna da se vrati svojim omiljenim aktivnostima. U odnosu na spremnost majke da se posveti detetu možemo razlikovati dve krajnosti: „savršenu“ i „infantilnu“ majku.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Deca koja obavljaju kućne poslove uspešnija kad porastu
Želite da vaše dete postane uspešan odrasli? Terajte ga da obavlja kućne poslove. Ako gunđa, objasnite mu da nauka kaže da je to za njegovo dobro. Najveće kontinuirano istraživanje u...
Zoran Milivojević: Roditelj i bes tinejdžera
Autor: Zoran Milivojević Izlazak iz detinjstva i ulazak u mladalaštvo je po pravilu veoma buran period života. Promene u telu koje su došle s pubertetom čine da mlada osoba preispituje...
GRDANA – savremena bajka ili poziv u pomoć?
Dok smo mi odrastali uz “Uspavanu lepoticu” danas deca odrastaju uz zlu vilu GRDANU. Iako ova rečenica zvuči negativno, iza nje se ipak krije pozitivna poruka. Šta nas uči Grdana?...
Kako traume iz detinjstva utiču na život odrasle osobe
Detinjstvo se smatra najosetljivijim periodom odrastanja, a iskustva koja se tada proživljavaju mogu da ostave neizbrisiv trag u životu pojedinca, na mnogim poljima. Kad razmišljate o svojim ranim godinama života,...
Odlican tekst:-)
Kao i uvek: kratko, jasno, precizno i nadsve korisno za razumevamje određenog problema. Posebno me zanima situacija definisana sledećim citatom: “Često postoji veza između savršene i infantilne majke. Nekada savršena majka podiže kćerku koja će biti infantilna majka. Jedna od grešaka koje neke majke čine je da uče kćerku da „ne prođe isto kao ona“, da „uživa u životu i za sebe i za mamu“, „da proživi pre nego što uđe u brak“, itd. Sa druge strane, kćerke koje gledaju svoje „savršene“ majke kako se za njih žrtvuju zaključuju da je materinstvo veoma odgovoran posao za koje one nisu sposobne, ili da nisu spremne da se odreknu tolikih stvari. Nekada majka i kćerka sa ovim stavovima mogu biti dobar tim – kćerka rodi dete koje kasnije podiže njena mama.”
Veoma frustrirajuća situacija za supruga koji se ne slaže takvim odnosom majka – ćerka – dete.
Svi komplimenti Dr Milivojeviću.
Neznam u koju grupu majki spadam, ali,ja sam sticajem okolnosti morala od rodjenja cerke da budem uz nju jer je rodjena gluva, pa smo putovali na govorne vezbe a kasnije u skolicu, skolu…Nije mi zao sto sam se zrtvovala, samo se bojim za nju i njeno samopouzdsnje. Sada ima 16 god, sa 11 je sama pocela da putuje, sposobna je ali uvek me pita za misljenje i da li je nesto dobro, lepo…Trudim se…