Roditelji koji vole svoju decu i koji su se opredelili da ih nikada ne odbacuju i da im nikada ne prete odbacivanjem kada nisu poslušna, imaju veliki problem kako da motivišu svoju decu na ona ponašanja koja su deci neprijatna. U tom slučaju telesna kazna jeste jedini način za uspostavu konačnog autoriteta roditelja i pristajanje deteta na podređenu poziciju. Ukoliko roditelji detetu pokazuju ljubav, ali ga i disciplinuju, što može da uključi i primereno telesno kažnjavanje, nema opasnosti da će dete to doživeti kao zlostavljanje ili kao traumu koja će se negativno odraziti na njegov dalji razvoj. Neka novija istraživanja upravo pokazuju da su deca vaspitana na ovaj način uspešnija i zadovoljnija od druge dece.
Razumno telesno kažnjavanje dece
Postoje brojni načini na koje roditelj može udariti dete i jasno je da mnogi od ovih načina mogu spadati u fizičko zlostavljanje dece. Kako postoji velika razlika između telesnog kažnjavanja i fizičkog zlostavljanja, potrebno je definisati granice između ove dve kategorije. U tom smislu se postavlja pitanje šta je to razumno telesno kažnjavanje dece? Da li je to jedan, tri ili dvanaest udaraca? Jasno je da bilo kakva precizna operacionalizacija prihvatljivog telesnog kažnjavanja dece nije moguća upravo zbog velikoh broja različitih varijabli u raznoraznim životnim situacijama. Svaku fizičku kaznu je potrebno tumačiti samo u kontekstu u kome je primenjena i u kontekstu postojećeg odnosa konkretnog roditelja prema konkretnom detetu.
„Ukoliko roditelji detetu pokazuju ljubav, ali ga i disciplinuju, što može da uključi i primereno telesno kažnjavanje, nema opasnosti da će dete to doživeti kao zlostavljanje ili kao traumu koja će se negativno odraziti na njegov dalji razvoj.“
Uzrast deteta. Telesna kazna je primenljiva na decu od 18 meseci do pubertetskog uzrasta, odnosno do 12 godine. Smatra se da dete mlađe od 18 meseci jednostavno nije u stanju da razume posledice svog ponašanja.
Način kažnjavanja se odnosi na vrstu udaraca, deo tela deteta koji je udaren, vremenski odnos sa prekršajem, da li je udarac praćen objašnjenjem, da li je dete bilo upozoreno da će biti telesno kažnjeno, učestalost primene, da li se telesna kazna izvršava u privatnom okruženju i slično.
Deo tela. Udara se po onim delovima tela gde neće nastati povreda nekog organa. To je uglavnom debelo meso ili delovi butina koji se nalaze ispod debelog mesa. Udarci po glavi i vratu, kao šamari se smatraju opasnim i ponižavajućim. Zbog mogućnosti da izazovu unutrašnje povrede udarci u stomak i druge delove tela se smatraju naročito opasnim.
Vrsta udaraca. Udara se otvorenim dlanom i prstima po koži. Mogu se koristiti i određeni predmeti poput šibe i kaiša, ali samo ukoliko je udarac tim predmetima iste snage kao i udarac otovrenim dlanom i prstima. U nekim zemljama se smatra da se korišćenje predmeta ne sme dozvoliti jer onaj ko koristi predmete ne može da proceni snagu udarca i njegov povređivački potrencijal.
„Postoje brojni načini na koje roditelj može udariti dete i jasno je da mnogi od ovih načina mogu spadati u fizičko zlostavljanje dece. Kako postoji velika razlika između telesnog kažnjavanja i fizičkog zlostavljanja, potrebno je definisati granice između ove dve kategorije.“
Vremenski odnos sa prekršajem. Telesna kazna se koristi da bi se prekinulo određeno ponašanje deteta ili nakon takvog ponašanja, u što kraćem roku od pojave ponašanja.
Pretnja telesnom kaznom kao upozorenje. Smatra se da je potrebno da dete bude unapred upozoreno da će biti telesno kažnjeno ako ne prekine određeno ponašanje ili ako se angažuje u zabranjenom ponašanju.
„Primena telesne kazne u javnosti može kod starijeg deteta izazvati osećanje stida i poniženja. I zato se preporučuje da se telesno kažnjavanje vrši u privatnom okruženju.“
Učestalost primene. Telesno kažnjavanje treba da bude disciplinski postupak koji se primenjuje povremeno. Previše često ili svakodnevno telesno kažnjavanje deteta, pogotovo ako je to jedini i uobičajen način disciplinovanja, nije primereno.
Izvršava se u privatnom okruženju. Primena telesne kazne u javnosti može kod starijeg deteta izazvati osećanje stida i poniženja. I zato se preporučuje da se telesno kažnjavanje vrši u privatnom okruženju.
Telesna posledica. Cilj kazne je da nastane bol, a ne povreda. Ukoliko je udarac izazvao određene promene na koži poput crvenila, oderotine ili modrice, oni treba da su takve prirode da nestanu u u narednih 24 časa.[2] Ukoliko kao posledica telesnog kažnjavanja nastane teška telesna povreda deteta, i to kao posledica slučajnih okolnosti a ne namere roditelja da povredi, to se može smatrati fizičkim zlostavljanjem.
Primena drugih disciplinskih metoda. Porebno je sagledati da li roditelji osim telesne kazne koriste i druge oblike kažnjavanja (tajm autu, frustraciju želje, neprijatni zadatak). Takođe je važno pogledati da li roditelji pored kažnjavanja koriste i druge disciplinske metode. Važno je i da li roditelji pored disciplinskih metoda koriste i druge vaspitne metode kao što su pohvaljivanje, objašnjavanje, pokazivanje ličnim primerom, itd.
Opšti odnos roditelja prema detetu. Ovo je kontekst u kome treba tumačiti svaku telesnu kaznu. I zato je to glavni pokazatelj da li je u pitanju razumno telesno kažnjavanje ili zlostavljanje deteta. Ukoliko roditelj pokazuje ljubav, brigu, pažnju prema detetu taj odnos se može smatrati dobrim. Roditelji (ili staratelji) koji pokazuju otvoreno neprijateljstvo prema detetu ili prikriveno, kao kod ambivalentnih roditelja i staratelja, su glavni izvor različitih oblika zlostavljanja deteta.
Fizičko zlostavljanje
Deca mogu biti žrtve porodičnog nasilja i zlostavljanja na razne načine. Neki autori izdvajaju pet načina na koje je moguće decu zlostavljati: zanemarivanje, fizičko zlostavljanje, emocionalno zlostavljanje, seksualno zlostavljanje i svedočenje porodičnom nasilju.[3] Isti autori definišu da fizičko zlostavljanje obuhvata sva ponašanja koja nisu posledica nesrećnog slučaja, a rezultuju telesnom povredom ili smrću deteta.
Telesno kažnjavanje se bitno razlikuje od fizičkog zlostavljanja i kao takvo ono mora da bude dostupno roditeljima iz više razloga.
Deset pogrešnih pretpostavki koje zastupaju oni koji žele da roditeljima zabrane telesno kažnjavanje vlastite dece
Ove pretpostavke su sledeće:
Teza 1. Svaki udarac, pa i najblaži stvara dugotrajne negativne posledice kod dece. Zato je svaki oblik telesnog kažnjavanja jednak zlostavljanju dece.
Teza 2. „Nasilje rađa nasilje!“ samo telesno kažnjavana deca postaju fizički nasilna.
Teza 3. Racionalno telesno kažnjavanje lako „preraste“ u teško fizičko zlostavljanje.
Teza 4. Telesna kazna je ugrožavanje detetovog prava na telesni integritet.
Teza 5. Sve civilizovane zemlje su donele zakone kojima se zabranjuje telesno kažnjavanje dece.
Teza 6. Uvek je moguće kontrolisati decu na nenasilan način.
Teza 7. Jednakost roditelja i deteta je moguće i idealno stanje.
Teza 8. Roditelji koji telesno kažnjavaju decu pokazuju svoju nemoć.
Teza 9. Roditelj koji telesno kažnjava je sadista koji se iživljava nad slabijim, nad detetom koje ne može da mu uzvrati.
Teza 10. Neće nas primiti u Evropsku Uniju, ukoliko Zakonom o porodici izričito ne zabranimo roditeljima da telesno kažnjavaju decu.
A sada razmotrimo jednu po jednu od ovih pretpostavki.
Teza 1. Svaki udarac, pa i najblaži stvara dugotrajne negativne posledice kod dece. Zato je svaki oblik telesnog kažnjavanja jednak zlostavljanju dece.
Ova teza je centralna teza onih koji se zalažu za zabranu telesnog kažnjavanja, uprkos tome što za nju jednostavno ne postoje nikakvi empirijski dokazi koji bi mogli da je potkrepe. Postoji jasna i veoma velika razlika između telesnog kažnjavanja i fizičkog zlostavljanja deteta.
Telesno kažnjavanje nije isto što i vaspitanje deteta, već je samo jedan element vaspitnog reperotoara koji je rezervisan za krajnje situacije i koji se zbog toga može primeniti povremeno. Stalno ili veoma često telesno kažnjavanje deteta, bez drugih vaspitnih postupaka jeste zlostavljanje deteta.
„Telesno kažnjavanje nije isto što i vaspitanje deteta, već je samo jedan element vaspitnog reperotoara koji je rezervisan za krajnje situacije i koji se zbog toga može primeniti povremeno.“
Kada je u pitanju malo dete, onda pod telesnom kaznom podrazumevamo jedan, dva ili tri udarca po guzi koji kod deteta izazivaju bol, ali ne i povredu. Telesno kažnjavanje ne sme da se vrši nekim predmetom, a po pravilu ne oštećuje tkivo. Ne smeju se telesno ni na drugi način kažnjavati deca mlađa od godinu dana, a telesno kažnjavanje se može tolerisati dok dete ne napuni dvanaest godina. To je sasvim različito od fizičkog zlostavljanja koje uključuje premlaćivanje i nanošene telesnih povreda.
Iako novija istraživanja dečje otpornosti (rezilijentonsti) pokazuju da su deca otpornija na traumu zlostavljanja nego što se ranije mislilo[4], ipak se može smatrati tačnim zaključak da zlostavljanje dece povećava verovatnoću da će dete razviti neka vrsta dugoročne negativne posledice.
Odlican clanak, temaljna analiza svih „predrasuda“ koje postoje vezano za tjelesno kaznjavanje djece.. Kao roditelj dvoje djece, i kao cerka oca i majke koja je vaspitana na taj nacin, kazem BRAVO i za clanak i za moje roditelje koji su stisli zube i isprasili me po turu kad zasluzim, i BRAVO i za mene kada se oglusim o sve ove neodobravajuce stavove i propisno kaznim svoje dijete, po zasluzi!
Da li je ovo neka šala? Volite svoju decu! Ljubite ih i podrzavajte,i nagradjujte i mazite!
Ja sam u šoku! Ko ima srca da ovo piše ili objavi?!
Naverovatno da ovakav stav ima jedan psiholog ! Uzasno ! Covek je ocigledno promasio zanimanje !Svako fizicko kaznjavanje deteta je zasigurno velika greska i niposto se ne sme tolerisati !
Bravo g. Milivojevicu i hvala na preciznom i razumnom nastupu. Veliki pozdrav.
Sve me ovo pdseća na aforizam; Pre braka imao sam 6 teorija o vaspitanju dece, a sada imam 6. dece i nijednu teoriju.
Imam troje dece i bavim se književnošću, i znam da je lepa reč iz raja izašla. U praksi, zaista postoje situacije kada je neophodno urgentno reagovati da bise sprečilo ugrožavanje detetovog života. To su one situacije kada dete gura prst u šteker, naginje se kroz prozor, pokušava da se otrgne na pešačkom prelazu… Ukoliko se adekvatno ne reaguje, jasnom i nedvosmislenom porukom koju će dete instinktivno da shvati u trenutku kada se radnja događa, može doći do nesagledivih posledica.
Čini mi se da čitalačka, pa čak i stručna javnost, namerno obesmišljava i banalizuje ono o čemu govori gospodin Milivojević.
Ostajući pri čvrstom stavu da u izuzetnim situacijama ne udare svoje čedo, mnogi roditelji zbog nemoći i neznanja pribegavaju psihičkom maltretiranju, koje je manje očigledno za okolinu, ali koje sigurno ostavlja daleko veće posledice po zdravlje i razvoj deteta.
„Ostajući pri čvrstom stavu da u izuzetnim situacijama ne udare svoje čedo, mnogi roditelji zbog nemoći i neznanja pribegavaju psihičkom maltretiranju, koje je manje očigledno za okolinu, ali koje sigurno ostavlja daleko veće posledice po zdravlje i razvoj deteta.“
Ili potpuno odustanu od bilo kakve discipline, sto ostavlja jos gore posledice po zdravlje i razvoj deteta.
Kako ljudi koji su toliki protivnici svakog kaznjavanja objasnjavaju da se ta divna nikada kaznjavana deca cesto pobiju izmedju sebe? Iskvarilo ih drustvo? Druga deca? Nasilje na televiziji?
Veoma je ruzno citati i gledati kako vecina mojih sunarodnika pribegava svojeglavoj generalizaciji, olakom ocenjivanju i osudjivanju, i gotovo potpunoj iskljucivosti.
Milivojevic postuje individualnost svake osobe, bilo to dete ili roditelj i vrlo jasno razdvaja nasilje od fiz.kaznjavanja.
Uostalom, sigurna sam da psihicko NASILJE ostavlja mnogo gore posledice od telesnog KAZNJAVANJA.
i, na kraju, ceste reci roditelja kao gore navedene, tipa „oteraces m eu grob“, „dosta mi je vise da sve ja placam i izdrzavam“ itd.mogu i te kako dovesti do losih razvojnih posledica po dete, a ne spadaju cak ni u psihicko nasilje, niti u bilo koji oblik kaznjavanja. Da li ste mislili o tome?