Niko nije kriv.
Sistem nije zakazao.
Sve institucije rade po zakonu.
Mediji nisu krivi jer ih niko ne gleda.
Ni regulatorna tela nisu kriva.
Ko je onda kriv?
Društvene mreže su krive.
I roditelji.
Dakle, sve ostalo je fantastično.
Tako uglavnom zvuči objašnjenje svega što nam se dogadja ovih dana. I naravno da se normalan čovek zapita: ko je ovde lud?
Prihvatanje odgovornosti je ključ za suštinsku promenu kako za pojedinca tako i za društvo u celini.
Kad gledamo u medijima sve što se dešava i govori nakon najveće tragedije koja je zadesila našu zemlju, neka nam to bude poziv na budjenje. Ako se i dalje budemo pravili da ne vidimo to što vidimo i ako budemo i dalje živeli u strahu od svog stava i svog zdravog razuma, ako se plašimo da glasno kažemo DOSTA PONIŽAVANJA I VREDJANJA INTELIGENCIJE nastavićemo da nestajemo i da se urušavamo moralno, etički, i ljudski.
I što je najgore, gubićemo živote. Nama više to ne treba.
Besramnost kao “kvalitet” koji se decenijama nameće i pred čim zatvaramo oči neka nam bude poziv da pogledamo u sebe, svoj svet, svoju porodicu i da se pred svakim svojim delom zapitamo: da li je ovo što činim ili ne činim ono što želim da se uvećava? Ne moramo da čekamo da se društvo promeni jer se to lako neće desiti. Krenimo mi u promenu svog stava. To što drugi nemaju stida i morala ne treba da bude prepreka za nas da budemo bolji i da želimo bolje društvo, i iznad svega ne treba da nas spreči da radimo na tome da stvorimo zdravo društvo. Siguran sam da je to predug put i verovatno će trebati decenije da se naša zemlja unormali i izleči ali nema razloga da nas dužina puta spreči da na njega zakoračimo. Verovatno mnogi od nas to isceljenje Srbije neće doživeti ali posle nas dolaze neke nove generacije. Zbog njihovog sutra vredi svaki trud koji činimo danas.
Izvor: Siniša Ubović
