Puštala sam ih da gaze bosim nogama po boji i tako ostavljaju tragove na papiru. Četkicama i temperama su bojile jedna drugoj lice. Svi smo sedeli na podu i stvarali umetnost. One su rasle, a sa njima i apetit za stvaranjem…
Početkom osamdesetih, iz nekog razloga meni nepoznatog, stanovnicima Srbije se gasila struja na po šest do osam časova. Neke mere štednje su sprovodili, niko se ni ne seća zašto. Sveće smo kupovali uz hleb i mleko. Bele, parafinske, dugačke. Brzo su gorele, a baba je psovala i Tita i državu i rat u kome se borila, jer sad mora da sedi u mraku, a serija treba da počne. Svi smo imali tačan raspored nestanaka struje, koji se dobijao uz Tv program u novinama. Čista ironija. Sveće su stajale na tacnama od kafe, zalepljene voskom koji je iscureo. One grupe kojima su gasili struju preko dana je baba zvala narodnim izdajnicima i hohštaplerima. Bila je ubeđena da to može da se sredi preko veze.
U tom savršenom mraku koji je ispunjavao svaku pukotinu u stanu, nije se moglo pošteno zabaviti. Posebno kad imaš pet godina. Baba je pokušavala da me animira pričama iz rata, ali se posle nekog vremena zanese i upusti u krvave detalje, pa mi je mama zapušavala uši i očima pokazivala babi da prestane. Imala sam jednu svesku na uske i široke linije u kojoj sam vežbala da pišem slova. Čim nestane struje, uzimala sam svesku koja je stajala na dohvat ruke, olovku i gumicu. Kosa crta na levo, tri reda, kosa crta na desno tri reda. Veliko A i malo a, štampano i pisano, u tri reda. Trajale su te restrikcije struje toliko dugo da sam komotno mogla da preskočim prvi razred.
Onda mi je postalo neopisivo dosadno. Svo to vreme, uz sveću, mama je sedela pored mene. Spremala je diplomski ispit i mazila malo mene po glavi, malo svoj trudnički stomak.
-Kupila sam ti nešto, reče mama, da ti ne bude dosadno dok nema struje.
Od njenih reči, kao da se mrak malo razišao. Čini mi se da sam joj jasno videla lice, nasmejano, hrabro, kao da ima rešenje za prelazak iz tog kamenog doba direktno u svetlu budućnost. Izvadila je kesu na kojoj je pisalo Nolit. U kesi su bile drvene bojice, one najveće koje sam želela, A4 sveska snežno belih listova i čokolada Galeb. To je bilo seme moje kreativnosti, posejano u apsolutnom mraku.
-Hajde malo da crtamo, dosta si pisala slova, reče ona.
Svetlost sveće je bila dovoljna. Beli listovi sveske su bili moje utočište od mraka. Na njima su oživljavale devojčice sa mašnama u kosi, zelene livade sa belom kućicom na sredini, cveće, drveće, babina vaza, moje šake sa gomilom prstenja, snežni predeli, domaće i divlje životinje, mama, tata i ja.
Učila me je da crtam svakog dana. Po danu su crteži obojeni uz sveću postajali svetlije i posebno živopisni. Baba je ostavljala hranu oko mene na stolu i molila me da ostavim crtanje na pet minuta i uzmem da jedem. Jela sam crtajući. Zarezivala bojice koje su mirisale na novu turu crteža. Lepila sam crteže po zidovima. Pravila izložbe. Neke su čak bile i prodajne. Zapravo menjala sam crteže za sladoled.
Mama je posle nekog vremena otišla u porodilište. Tamo je bila neopisivo dugo. Nedostajala mi je. Crtala sam od jutra do mraka i nosila joj crteže u posetu. Ona se radovala tome.
Tri decenije kasnije, ležala sam u porodilištu, čekala svoj termin da na svet donesem dve devojčice. Rasle su kao iz vode. Prva naznaka kreativnosti je bio zajednički mural od Pavlovićeve masti na zidu dnevne sobe. Bila je to ogromna masna umetnost napravljena malim rukama. U par navrata su smazale voštane bojice. Plastelin je bio zalepljen po prozorima. Zidovi stana su bili iscrtani svim raspoloživim tehnikama. Malter koji je otpadao u tom procesu su revnosno jele. Moglo se zaključiti da sam se pošteno klonirala u dva primerka.
Bila sam svesna toga da su previše male, ali se videlo da su srećne kada su okružene priborom za crtanje. Puštala sam ih da gaze bosim nogama po boji i tako ostavljaju tragove na papiru. Četkicama i temperama su bojile jedna drugoj lice. Svi smo sedeli na podu i stvarali umetnost. Uključujući i psa. Gliste od plastelina smo nosile kao narukvice. Ogrlice od rezanaca smo napravili za obe babe. One su rasle, a sa njima i apetit za stvaranjem.
Prvo ulje na platnu je nastalo prošlog leta. Glinene posude, narukvice, broševi. I kada sav pribor potroše, prelazile su na testo. Liciderska srca, pletenice, puževi su se pojavljivali na sve strane. Kućice za ptice od starih kutija za cipele, deda mraz od plastičnih čaša, pejzaži od slamčica i sove od rolni toalet papira. Sve je bilo upotrebljivo. Od svega su pravile umetnost. Zajedno. Posvećeno. Besprekorno.
Jednom rukom su jele burek, drugom pravile masne šare na papiru. Jedući su stvarale remek dela. Gledala sam ih zadivljeno i prepoznavala onu malu devojčicu koja je crtala uz sveću. Prepoznala sam svoje poteze rukom dok crtaju. Način na koji drže nakrivljenu glavu, koju naslone na levu ruku i crtaju gotovo ležeći. Potpis i datum ispod svakog crteža, i nacrtan ram za sliku. Večito prljave ruke od boja, umazana lica i testo u kosi. Prepoznala sam sebe sa malo boljim uslovima za život, sa malo više pribora za stvaranje, sa mamom koja mazi po kosi.
-Mama, jel hoćeš da kupiš crteže od nas?
-Naravno, ne pitam pošto. Uzimam sve.
Piše: Sandra Todorović Jbte
