Zmaj nije pisao već pevao.
A zapevati se može lakše i češće nego pisati. Treba samo biti ptica ili dete, ili imati nešto od te prisnosti čula i sveta.
Život Zmaju nije dao mira, a Zmaj se na svaki izazov odazivao pesmom.
Odrasle i jake ličnosti trpe, ćute i pišu, a nejake tuguju ili pevaju; u njihovo ptičje srce ne može stati mnogo ni tuge ni radosti, moraju ih se odmah oslobađati.
Tako je i naš mali Jovan a veliki Zmaj skakutao i leteo po svetu i životu, od nesreće do nesreće, od nesreće do malog nagoveštaja sreće, od uzbudljivog danas do neizvesnog sutra, otimao se, pevao i odmah trošio svaki doživljaj.
Oslobođeno muke, Zmajevo srce je posle svake pesme bilo ponovo gladno. Kad đavo ne bi našao njega, Zmaj je tražio đavola i povoda, hranio je svoje srce da bi moglo pevati.
Halapljivo živeći i učeći druge da žive, pevajući i mameći druge na pevanje, Zmaj je oslobađao ogromnu energiju, koja je palila svetiljke očiju i duha.
Stvoren da peva, da pesmom živi i svedoči, Zmaj je ispunio životvornom i lekovitom pesmom pedeset dramatičnih godina naše političke i kulturne istorije.
Zmaj i vreme u kome je pevao i živeo bili su stvoreni jedno za drugo.
Trebalo je biti Zmaj, njegovog dara, strasti i energije, i sve videti, doživeti i opevati.
Zmajevo obimno i razgranato delo liči nam danas na komplet kakvog dnevnog lista iz tog vremena, sa mnogo različitih rubrika, u kojima je zabeleženo i opevano sve čega je usplahireni Zmaj stigao da se dotakne.
Kao da je sve živo na svetu molilo dobrog Zmaja da ga spomene, pokrene metrikom i ukrasi rimom, kako bi se lakše pamtilo, da bi duže trajalo.
Zmaj je slikao svoje vreme i ono se radovalo što sebe može videti i prepoznati na tim slikama.
Posle Vukovog Rječnika, Zmajevo delo je novi veliki pokušaj da se inventariše naše iskustvo, da se popiše i opeva gotovo sve što smo znali i imali.
Tako gledano, to delo moglo bi se shvatiti i kao detinjsvo našeg novog jezika i književnosti. Lepo, srećno detinjstvo, nezaboravni dani velike radoznalosti i gladi, prvi uzbudljivi pokušaji da se novim doživljajima daju nova imena.
Pokušajmo da zamislimo našu istoriju, kulturu, literaturu, naše živote bez Zmaja. To, koliko bi nam Zmaj u svemu nedostajao, prava je mera njegove veličine.
Zmaj je pevao, nije pisao.
A pevanje je prirodnije i neposrednjihe od pisanja. Svojim pevanjem i pevanijima Zmaj je razgalio našu oporost, omekšao nam čula, oslobodio nas grča i stida. Uz Zmaja i posle Zmaja, postalo je lakše i lepše biti čovek i živeti.
Po svojim ljudskim osobinama, kao i po iskrenosti i jednostavnosti kojima ih je izražavao, Zmaj je, više no i jedan drugi naš pesnik, ličio na svoje savremenike. I oni su pevali sa Zmajem, otkrivali sa njim mogućnosti i lepotu svog jezika, radovali se što i u pesmama postoje.
Zmaj je bio veliki praktičar, u mišljenju i izrazu. Na tocilu te prakse, on je izbrusio svoju malu, naivnu, čitku i prozraćnu logiku i ozario neodoljivom vedrinom i svoje delo i svoje čitaoce.
Nebeska čistota Zmajeve pameti, kao i sve lepo čedno i bistro što je iz nje poteklo, najplemenitija je verzija našeg maternjeg jezika.
