Kako se ponašamo sa svojom decom? Kako da nam deca izrastu u uravnotežene osobe? Čuveni Pajtonovac Džon Kliz i njegov psihoterapeut Robin Skiner u duhovitom dijalogu otkrivaju kako struktura porodica iz kojih smo potekli oblikuje naš život, i nude ohrabrenje i putokaz za ostvarivanje sreće.
Džon: Dok sam razgovarao sa ćerkom preko praznika podsetio sam se koliko deca zaista ne vole učitelje koji ne znaju da održe red. Čak ih i preziru. Prilično vole one stroge…. a oni popustljiviji su u redu pod uslovom da mogu da održe kontrolu. Nedosledne ne mogu da podnesu. One koji su strogi u jednom trenutku, a popustljivi u sledećem.
Robin: Deci je potrebna doslednost. Jadničci ne znaju kako da se ponašaju ako im nisu poznate granice onoga što se toleriše, kao i onoga što se ne toleriše.
Džon: Zašto toliko ne vole nesigurnost? Zato što to kod njih izaziva strah i zabrinutost? Zašto žele jasne granice?
Robin: Osećaju se sigurno ako znaju koliko daleko mogu da idu. Deca vole da postignu nešto, učenje, malo napora, a takođe su sigurnija kad znaju tačno koliko mogu da se opuste i glupiraju. Tako da su mnogo srećnija ako je sve što će im pomoći da se kontrolišu dovoljno organizovano.
Džon: Imam vizuelnu predstavu toga kako se dete oseća. Vidim dete koje sedi na stolici u sredini tamne, nepoznate sobe. Adete mora da ima hrabrosti da napusti stolicu i istražuje sobu. Ona je mračna pa nije sasvim sigurno gde se nalaze zidovi. Međutim, dete mora da ustane, istražuje i nađe ih, da utvrdi gde se nalaze, pouzdano i jasno. Tada može da istražuje sobu puno radoznalosti i bez straha. Ali, ako zidovi nisu tu, uplašiće se. Neće biti sigurno koliko daleko može da ide. Ako ode predaleko, možda će pasti sa ivice! Ili možda neće biti u stanju da se vrati u bazu, na stolicu, kad poželi. Dajući mu zidove na koje će naleteti, roditelji mu pružaju sigurnost za istraživanje.
Robin: To je dobro, ali propustio si jedan deo. Kada pronađe zid ono mora da bude u stanju da udara po njemu!
Džon: To je bes ili frustracija koju oseća u tom trenutku.
Robin: Zato zid mora da bude čvrst. Dete lupa u njega, i ništa strašno se ne dešava, tavanica ne pada na njega i onda ono zna,– „ to je, dakle, zid“. Vidiš, da bi zaista bio siguran sam u sebe, potrebno je da imaš priliku da ideš do krajnjih granica svojih osećanja, tako da znaš kako da se nosiš sa svojim najekstremnijim emocijama. Kad jedanput dođeš do granice i znaš gde se ona nalazi, i znaš da si to već preživeo i da su ga drugi ljudi koje voliš preživeli, osećaš se komotno sa samim sobom i od tada smeš da veruješ svojoj ljutnji. Znaš da možeš da izađeš na kraj s njom. Očigledno, da bi imao mogućnost da ovo doživiš neko mora da se brine o tebi; i da se roditelji brinu o sebi zbog činjenice da se ponekad osećaš kao divljak ili ubica ili kako god. Oni (roditelji) moraju da drže situaciju pod kontrolom, da je omeđe, da prihvate punu snagu osećanja, ali da spreče da neko bude ozbiljno povređen. Sad, ako roditelji obezbede jasne granice, ne prestajući da pružaju emotivnu podršku, dete može da oproba svoju snagu u celosti i da nauči da se oseća sigurnim s njom, da postepeno nauči da je kontroliše.
Džon: Tako te tvoj bes ne plaši. Fascinantno. Dakle… zato su deci potrebna jasna, dosledna pravila.
Robin: Da, a ponekad dete radi nešto nevaljalo pokušavajući da natera roditelje da popuste.
Džon: Iznenada sam pomislio na frazu… „sâmo je tražilo batine“. Ne radi se o batinama, već dete traži jasnu granicu.
Robin: Tako da „zna gde je“ i može da prestane da se oseća anksiozno. Ako roditelji ne daju pravila, onda jedina stvar koju dete može da učini jeste da stalno proverava granice. [to su duže roditelji neodlučni, zato što hoće svima da udovolje i brinu se da će ih čvrsta linija učiniti nepopularnim kod dece, to će deca više morati da budu „nemoguća“ kako bi izmamila jasnu reakciju. I naravno, tim će veća biti eksplozija na kraju.
Džon: Hoćeš da kažeš: ukoliko roditelji eventualno povuku crtu.
Robin: Da. I što to roditelji više odlažu, na kraju će eksplozija biti gora a i biće potrebno više vremena da se prašina slegne. Viđamo mnogo roditelja koji odlažu konfrontaciju dok dete ne napuni osam ili deset godina, pa čak i dok ne postane tinejdžer. U takvim slučajevima, kad ih savetujem da pruže otpor, upozorim ih da će to biti kao iskrcavanje u Normandiji i da mogu da očekuju paklenih nedelju dana. Tada obično nekako uspeju. Ali, očigledno je bolje povući jasne granice kada dete „samo to traži“ u ranijoj fazi i pomoći mu da nauči kako da se postepeno uklapa, korak po korak, i da razvije samokontrolu.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Tru razloga zbog kojih odrasla deca loše tretiraju svoje roditelje
Tokom odrastanja, deca mogu razviti vrednosti koje su suprotne onima svojih roditelja, što dovodi do svađa i tenzija. Čak i dobronamerni roditelji mogu svojim postupcima da povrede svoju odraslu decu...
Učimo decu od malena šta su emocije, da ih identifikuju, da ih regulišu i kako da ih upotrebe
U podkastu "Dva i po psihijatra", psihološkinja Ana Radanović govorila je o važnosti učenja dece od najranijih dana emocionalnoj regulaciji: "Emocionalna regulacija je jedan od osnovnih korelata teškoća mentalnog zdravlja...
Povezanost žvakanja hrane i razvoja govora
Uzimajući u obzir sve brži ritam života, ali i razvijenost prehrambene industrije, koja nam sve više nudi prerađenu, mekanu hranu, koju ne treba previše žvakati, ne čudi nas činjenica da...
Kada dobrota roditelja prelazi u glupost? Kada ne dobijate zahvalnost i mirite se sa tim
Idealna slika zapravo izgleda ovako: roditelj pruža iz ljubavi, a dete prima sa zahvalnošću. Tada su svi srećni, to je slika harmonije koja ispunjava srca svih uključenih, ima tendenciju da...
Nema komentara.